(premijerni koncert na
evro-turneji, u Srbiji i Ajsrbiji)
Petar Cvetković
Krstev, tekst sam objavio na iSerbia
Calexico je
dvočlano jezgro pozitivno naelektrisanog pevača i gitariste Džoija Burnsa i
neutronskog bubnjara Džona Konvertina (koji je sve samo ne neutralan; mislim,
čujte samo njegov solo album iz 2005, „Ragland“), koje je u atomskom bendu
Giant Sand devedesetih obmotavao „elektron“ Hau Gelb, a koje sad okružuje
petočlani, multiinstrumentalni omotač.
U moj život ušli su
pre nepunu dekadu, godinu dana nakon što im je izašao probojniji album „Feast
of Wire“ 2003. U prvom talasu slušanja, u moje uši utekao je i nešto stariji
„Hot Rail“, ali pravo povezivanje dešava se 2006, kada izlazi izuzetni „Garden
Ruin“, koji u to vreme, još uvek sporog interneta po jagodinskim kućama, skidamo
pesmu po pesmu, pa tako ja skinem uvodnu „Cruel“, drug skine drugu „Yours &
Mine“, i sve do trinaeste. Nijednu od ove dve pesme nisu izveli sinoć, ali zato
jesu jedanaestu „All Systems
Red“. Evo šta sam po povratku kući tvitnuo o njoj: Calexico
mi je sve što sam naučio distorzirao u glavi i slomio srce bez izbora, ježio
sam se od samog nagoveštaja crvenim svetlima da će tom pesmom početi drugi bis. (Još čvršće nas pre pet
godina povezuje „Carried To Dust“, taj moderan istorijski arhiv!)
Ali,
drugom bisu prethodio je prvi, kao i regularni deo koncerta, pa da napišemo
nešto o tome.
Jezgroviti
dvojac propušta prvi čas, te s izdržljivih 45 minuta zakašnjenja otpočinje
trostruko duži koncert, dovoljno dugačak da se sva šljaka teniskih terena
odbojkaškog kluba uskomeša. A počelo je s obradom „All the Pretty Horses“,
svedenom, a samodovoljnom za sadržajnost. Duu se onda pridružuje kvintet i
izvodi epski spektakl, pesmu s aktuelnog, prošlogodišnjeg albuma „Algeirs“
(nazvan prema delu Nju Orleansa u kom su ga snimili), „Epic“; „Across the Wire“
vraća nas u prošlost, ali i u sadašnjost serije „Most“ (mislim, mene vraća,
pesma možda uopšte nije o tome), izvorno o ubistvu na mostu koji povezuje Malme
i Kopenhagen (i kad ga ne prelazim), a američko-meksička, teks-meks verzija,
smešta radnju na most koji njih povezuje (i zid koji ih razdvaja). U muzici
ovog septeta, imenovanog prema mestu u blizini mosta, nema zidova, samo mostovi
koji spajaju Arizonu (u koju se Kanađanin Džoi doselio da bude muž i otac),
njen san, s Nemačkom, odakle je podmlađeni Vejts nešto obuhvatnijeg
instrumentarijuma, Tuson s Madridom, odakle je, no doubt, Obama sa zulufima, u
za njega stešnjujućoj ulozi prevashodno gitariste, koji napeto opušteno otpušta
ton po ton, dok ne propeva. Barak se oglašava u „Puertu“, toj uživo još
začudnijoj i izlomljenijoj pesmi, kojoj s tog, poslednjeg albuma prethodi i imigrantska
„Sinner In the Sea“, koju Burns posvećuje sebi i svima nama, unutrašnjim
emigrantima, ali i „Fortune Teller“ i „Maybe On Monday“ (svakako u sredu), koja
nosi i istoimeni EP. Sledile su je „Dub Latina“, koju pamtimo kao jednu od
dinamičnih podloga moje emisije, favorit moje majke, mojih kolega i mene, „Two
Silver Trees“, a onda i „Crystal Frontier“, tokom koje, ako se ne varam da je
baš tokom nje, grade most i ka Klešu tako što plešu i pevaju stihove „Guns of
Brixton“ (moguće da su se ovi stihovi našli i u „Fortune Teller“, baš mi se
meša, mada mi se čini da je bilo ranije). Love obrada se razume. I iznenađujuća
„Love Will Tear Us Apart“, tokom „Not Even Stevie Nicks“ početkom prvog bisa,
koju razaznajem čim otpeva when routine bites hard and ambitions are low.
Ljubav kao konačan most koji ih spaja s nama, i ne stide se da to i istaknu.
 |
| FOTO Long Play |
Sedmog avgusta
prošle godine biciklirao sam Helsinkijem i hvatao trajekt za Stokholm. Sedmog
avgusta ove godine, Beograd je konačno, mislim i nadam se nepovratno, uhvatio
trajekt za svet. Trajekt kojim je Calexico obećao da će nam odsad redovno
doplovljavati, trajekt kojim očekujemo povratak najavljenog Lanegana, ali i
nenajavljenih Nine Nastasije, Bonija 'Princa' Bilija i Skaut Niblet. Lambchop je jedini iskoristio
povratnu kartu. Calexico ode na Jadransko More...
Нема коментара:
Постави коментар