среда, октобар 31, 2012

Sioran J. L. Almiri, prekucao P. C. Krstev


Selin je rekao da je ljubav beskraj stavljen na dohvat kudravog kučenceta. To je najbolja definicija koju ja znam. Kada ljubav ne bi imala taj dvostruki aspekt, taj inkompatibilni nemir, onda bi to trebalo prepustiti ginekolozima i psihoanalitičarima. Usred potpunog seksualnog delirijuma, svako ima pravo da se poredi s bogom. Ono što je tu zanimljivo, to je što neizbežno kasnije razočaranje ne dotiče ostatak života, i što je ono trenutno. Dešavalo se da su mi govorili kako se može zamisliti postseksualna slika sveta, slika koja bi bila najočajnija na svetu- osećaj da se u nešto sve uložilo, a da nije vredelo. Ali je izvanredno to što se radi o reverzibilnoj beskrajnosti. Seksualnost je ogromna obmana, jedna gigantska laž, koja se obnavlja u istom obliku. Nema sumnje da preseksualni momenat nadvladava postseksualni- to je ta neiscrpna beskrajnost o kojoj govori Selin. A žudnja je taj apsolut koji je nemoguće iskoreniti.
Imam novu Tviter-biografiju: Osnivač nepostojećih bendova Methyl Stripped, Countless Countesses, Clan of Xanax, God i ne; podskup skupa postrok ateista, pleše uz Keti Peri dok čita Siorana. "Osim nekoliko članaka, nije ništa uradio u svom životu - tome sam se divio. Manijak korigovanja, poseduje pravu strast za gramatičke suptilnosti." Sioran o meni! "Ako nećete da pišete kako treba, ne ostaje vam ništa drugo nego da se vratite na Balkan." Baskijac Sioranu

среда, октобар 17, 2012

Tekst koji ipak nije ušao u MOZAIQ br. 107/8, X 2012.


Od Gana do Arsenala, od Puljpa do Talira: Bee & Flower Therapy? Stonerizer calling
Dva meseca i tri dana koncertiranja širom uže Srbije

Sedamnaestog maja kasnim na posleslagalički bus za Beograd (ne bih ja, no on je rešio da ne zakasni kad mi je najpotrebnije), te kasniji, koji, naravno, dodatno kasni, čekam u jagodinskom Centru za kulturu, uz čašu vode, pelinkovac i „Politiku”, za koju nije bilo vremena tog dana kod kuće. Divnom paru koji me čeka kod beogradske železničke stanice javio sam da ću zakasniti tek kad sam krenuo da me ne bi odvratili od polaska, pa oni odlaze na koncert predgrupe bez mene. Nisam propustio ništa, kažu. Ipak, propustio sam da platim kartu u iznosu od jedne crvene jer nije bilo nikoga na ulazu u klub „Gun” kad sam naišao. A nije da Bee & Flower, bend basistkinje s kojom je American Music Club bio u Beogradu, nije pošteno zaradio svaki dinar nevelikog dvocifrenog broja onih koji su platili ulaz (predgrupi ništa, jer ne valja); da, imao sam moralnu dilemu, ali obuzdaše me. Njih, međutim, ne obuzdasmo. Iako osobenog stila (muzičkog, mada sad mislim na vizuelni), koji zajmi šešir i bradu od Džastina Timberlejka, gitarista praćen klavijaturistom, bubnjarom, te pomenutom basistkinjom, koja i peva, u vertikalnoprugastim čarapama, produkuje oneobičene, osobene zvuke buduće ljubavi koja je žanrovska, ali samo utoliko što kreira žanr za sebe, a to nije česta pojava. Džefri Li Pirs, čiji počivši bend je pozajmio ime klubu – puškarnici (pištoljnici?), bio bi ponosan.
Četrnaestog juna nalazimo se kod elektrodistribucije, za divno čudo, ne kasnim, štaviše, dolazim prvi (dobro, drug me je sreo, pa dovezao), bračni par kasni autom, ženina sestra kasni još više peške, i krećemo preko Sabante za Kragujevac, u Knežev arsenal, gde se održava 2. Arsenal fest, na čije otvaranje idemo (mislim da smo prošle godine bili druge večeri – inače, traje tri – doduše, ne mi isti, samo sam ja konstanta jer pišem za bilten). Maltene smo brže stigli u Kragujevac no što smo se tamo dovijugali do Arsenala, a tu je i Roda. Stižemo usred koncerta Eyesburn-a. Kamo sreće da smo se duže vijugali, ipak ovo nije septembar 2000. i ne treba da ga upotrebimo, a imamo i po nepunih 12 godina više. Srećom, ove godine tu je i manji stejdž, do kog smo odšetali (usput sretnem asistenta matematike i ostale) pošto ipak odslušasmo ove, jer postoji pauza pre početka Psihomodo popa. I bum! Najbolji nastup na festivalu, a tek treba da nastupi irski Therapy?, zbog kog smo i došli. Boneyard, lokalni screamo (emo s vriskom od kog iskaču žile ćelavom pevaču s kačketom koji mu pada i s minđušama koje mu ne padaju; ostali su klasični emovci s bubnjarom koji priziva svog kolegu iz finskog gotik pop-rok benda The 69 Eyes) bend je potpuno oduvao. Znam da to zvuči kao kliše, ali ovoga puta je zaista tako. Mislim, odvrištani „Alejandro” Ledi Gage i „To the Moon and back“ od Savage Garden-a, a ni autorske stvari im ne zaostaju eksplozivnom energičnošću, na čijim talasima pevač neumorno skakuće. To! Onda se vraćamo na kraj Davora Gopca i njegovih psiho-popova, ali posle ovoga ništa, preblago. Odlazimo nazad da u manjoj gužvi manjeg stejdža pojedemo pljeskavice i prelijemo ih konačno tim pivom. Samo zdravo! Terapija? „Izolacija”, pesma kultnog mančesterskog benda Joy Division, kojom Irci počinju koncert i koju ne ispevaju da nadmaše iako su u našim kolima, a onda i na nastupu, istakli nekoliko kandidata s (in)famoznog albuma alternativnih devedesetih, Troublegum. „Infernal Love”, npr. Prijatelj je čak grafitirao zid jagodinske gimnazije time. Ili kad zasviraju, ali ubrzo prestanu, „Shadowplay”, opet Joy Division. Ostalo, onako, nemamo više te godine. Ali, najgore tek sledi, nešto za šta baš nemamo godine, beogradski kvazidepresivci Block Out. Treći put ih slušam u Kragujevcu za relativno kratko vreme, u međuvremenu sam ih čuo i u Paraćinu, a pre svega toga, pre 11 godina (tad je bilo vreme!), na Egzitu, i stvarno su mi izašli na nos, a verovatno i samima sebi dok po ko zna koji put ponavljaju one sumorne stihove, a šetaju decu. Vreme je da odložim onu potpisanu kasetu, disk i fotke koje imamo s njima, u ropotarnicu istorije (he-he, opet žovijalni žurnalizam!). Srećom, sestrama je bilo hladno, pa odosmo odmah po početku da nas zaustavi saobraćajac posle enormnog krsta (eto, ne služi čak ni prevenciji saobraćajaca!). Vredni pomena su i Mravi, koji su, samo za nas što smo utim trenucima prolazili pored malog stejdža, ponovo izveli svoj povratnički hit-singl, koji je više nego sjajan.

Šestog jula se nalazimo gde staje autobus za Ćupriju i odlazimo u Paraćin, gde nas čeka besplatan bus (ispostaviće se, mi smo ipak njega čekali preko sat vremena!), u kom smo rezervisali četiri mesta, a koji nas vozi na najveću svetsku piramidu, planinu Rtanj, gde se održava jubilarni 10. PULjP (Pank uživo za Ljubu pankera, stradalog u saobraćajnoj nesreći). Od pretprošle godine se polovina nas, nas dvojica, sprema da ode, ali zbog blizine Egzita, na koji ove godine nismo otišli i koji počinje pet dana pošto se dvodnevni boljevački festival završi, ne odlazi. Ipak, ove godine lajnap je bio i nešto jači, iako besplatan, i gravitirao je ka stoner roku (valjda otud novoustanovljeni podnaziv festa, Stonerizer, i Uncle Acid & The Deadbeats, stoner rok bend koji smo mogli da čujemo s razglasa pre početka, neposredno pošto smo stigli, ali i u promo-spotu festivala, u kom je prikazano i mešanje besplatne čorbe, neki bi rekli, od maslačka! Eto, ima besplatnog ručka, mada su dobrovoljni prilozi dobrodošli; ipak, poneli smo sendviče), sladž metalu mađarskih Torn from Earth (nekoliko dana kasnije svirali su u Budimpešti kao predgrupa bendu Rosetta!) i okultnom roku Gypsy Wizard & the Prophets of Doom, od kojih je jedan (prorok, mislim) naš poznanik. Ali! Nijedan od ova dva benda nije nastupio prve večeri, kad je trebalo, no sutradan, kad smo već bili otišli! Naime, posle nekoliko pokušaja, struje je definitivno nestalo nakon nastupa svega dva benda (prijatelj kaže četiri, ali imao sam neka posla pred dragstorom... ipak, mislim da su nastupila tri benda), jednog, o kome ne znam šta bih sad rekao, i drugog, koji izvodi i obradu pesme „Kao nikotin”, samo što se ona kod njih zove „Kao krokodil“, a pevačica bogami i zvuči, pogađate, kao krokodil! Sjajno! Dobro da nije nestala struja pre njih, bar smo nešto odlično čuli. Otpočinje epopeja soliranja na bubnju, mada ja biram da igram uz zvuke elektronskog bubnja i sintova s drugarovog telefona dok drugi prijatelj pronalazi napuštenu gajbu „zaječarskog” u napuštenom rudarskom domu, u čijoj ćemo jednoj sobi, nestanku struje zahvaljujući, nas trojica i spavati, a četvrti u drugoj. Jej!
Dvadesetog jula četvrti frend organizuje 1. Jagodina calling mini-fest u Taliru, poznatom po ugošćavanju Kande, Kodže i Nebojše i Jarbola (glavnog „jarbola” sam bio ugostio i u emisiji tad). Da, asocijacija na tri nedelje ranije održani 1. Belgrade calling fest i tri decenije ranije snimljeni London calling album grupe The Clash je namerna. Kao što sam ranije tvitnuo, svaki neparan bend je bio okej, neki i natprosečno okej, a s obzirom na to da je bilo pet bendova (a trebalo je da ih bude šest, poslednji je trebalo da nastupi Destroyers of All [The True Believers se zovu sad, viđeni dvaput otad; P. C. K, 17. okt. 12], organizatorov bend, koji obrađuje i blekmetalni Mayhem, koji smo, nepunih osam i po godina ranije, išli u daleku Peštu da slušamo), jasno je da je previsoki jagodinski prosek nadmašen. Engram, dragi drugari postpank grandžeri, pošteno su me izigrali povevši nas u „His Room”, koju sam morao nakratko na napustim i uvedem družbenicu, ali kratak set nešto bržih pesama završili su nešto sporijom, uz koju sam otplesao kako samo ja to umem (drugi kažu). Sledi bend čije ime ne zavređuje da se nađe u ovom biltenu (Savršenstvo kroz patnju), a onda lokalni hardkoraši How Can I Regret, bend koji previše praši! Onda Alister, u kom je klavijature svirao moj dobar drugar, ali koji se onoliko srozao odonda, što je ovaj na vreme osetio, pa su od autora „jedne od pet najboljih domaćih detmetal pesama”, koju su izveli na kraju, postali izvođači metala nesolidnog i u svoje vreme, a kamoli sad. Kraljevčani, Kruševljani, ko će ga znati odakle su, No Way Back, opet hardkoraši, izvadili su stvar. Šteta što je izostao taj Mayhem, Venom, takođe, ali možda i bolje jer je bio najavljen i Slayer. Eto, to bi mu bilo to, očekujte nešto vanzemaljskije (utoliko što idem van zemlje) za sledeći broj.
Petar Cvetković
Petre,
Molim te, pogledaj ovo što je hajlajtovano. Ti delovi su ili besmisleni ili nerazumljivi ili apsolutno suvišni ili nedorečeni.
Vidi da to središ nekako.