уторак, новембар 26, 2013

Radost neradosti


Povodom koncerta, a s razlogom koncepta koncerna, brige.
Isprva je tekst trebalo da bude naslovljen „Zadovoljstvo nezadovoljstva“, ali me je naziv drugog, ovogodišnjeg albuma („Wait To Pleasure“) kanadskog šugejz tandema žena, benda No Joy, naterao da napravim razliku između joy i pleasure, te tekst naslovim kako jesam, jer referira na ime, naime, benda.
Tandem žena je za sredu pojačan tandemom nežen(j?)a, pa je četverac s kormilarkama doplovio Savom u obalski KC „Grad“. Ovo sredu treba shvatiti uslovno, jer su na scenu istupili u poslednjem minutu iste. Stići ćemo i dotle. Pre njih, binu je grejao bradati beogradski njugejz dvojac, bend Vvhile, iritantnog jedino naziva, dodeljenog verovatno zarad lakšeg izguglavanja, što je moj prilog glagolskim imenicama.
(Nepuna 23 sata kasnije, pošto nemam meče da u njega sednem u petak veče, nastavljam da pišem…)
Vvhile je ekstaza, tvitovao sam posle nastupa i dodao da volim kad je bend preglasan a repetitivno uspavljujući te sanjiv. U istom ili vezanom tvitu izrazio sam strepnju da ću od No Joy stići da čujem samo intro, jer ću morati da krenem. Replicirano mi je da sam čuo glavni bend. Ipak se ne bih složio, jer je i 28 minuta koliko sam na kraju slušao No Joy bilo dovoljno da čujem da su glavniji nego Vvhile, ali ne mnogo.
Wavves s druge strane (opet to duplo ve od dva obična, i to gde mu mesto nije), i zajedničko izdanje koje taj bend ima s No Joy, s kojima dele izdavačku kuću „Mexican Summer“, razlog je što nisam dovoljno ozbiljno shvatao naše goste, ni tu kuću, a onda sam čuo njen, uz Best Coast, najjači adut, ponajbolji novi šugejz bend, Tamaryn, i (punih 19 sati kasnije zapisujem) „Sacred Bones“ mi je prestao biti omiljeni izdavač. U stvari, nije prestao.
Jeste sredina teksta, ali krenuo bih otpočetka. Koji minut posle 21 sat trebalo je da zateknem lokalni Chresus Jist kako svira, a ne tek tonski proba, ono što bi Repetitor svirao da je manje odmakao u strukturiranju pesama. Ipak, nestrukturiraniji trio, formacijski sasvim sličan, s devojkama u ritam sekciji, što nije baš uobičajeno iako bi zbog ovih trebalo da jeste, i gitaristom i pevačem na engleskom kad ne peva basistkinja, mom amor(fnom) srcu je draži. I, naravno da tonski proba kad treba da svira, jer Beograd nije svet, pa ni Pariz gde je No Joy nastupao nedelju dana ranije, ovde se samo puši na vreme.
Vvhile je onda zazvučao kako bi, pretpostavljam, My Bloody Valentine zvučao bez Bilinde Bučer, a zašto da i ne zvuči tako, kako se zvučalo pre dvadeset godina, kad m b v i sad zvuči isto. My Bloody Vvhilentine.
No Joy jeste radost neradosti… ovde pravim još nekoliko sati pauze u pisanju, i da bih dočitao divne, tople „Nivoe života“ Džulijana Barnsa, njegovu novu knjigu započetu na jutarnjem putu na ovaj koncert. I, kao što u uvodnom od tri poglavlja citira Turnašona koji pre 150 godina kaže da su tri modernizujuće stvari fotografija, struja i aeronautika, tako No Joy otkriva delimičnu činjenicu koju odbijam da prihvatim. Muzika pre dvadeset godina nije bila bolja, ali značajno utiče na one koji je evociraju da to čine bolje. Žene se osnažuju da u duetu survaju zvučni zid koji se uz eksplozije stropoštava, kao u „Hare Tarot Lies“. A o zidu koji je, još pre 84 godine, samostalno a nemo srušila „Divlja orhideja“ Greta Garbo, te za samo četiri godine tonski sazidala novi kao „Kraljica Kristina“, svedoče dva sjajna filma koja sam tog popodneva pogledao u Kinoteci. O tome, i o nekadašnjem razvitku kao o nespor(n)ijem a suštinskijem.

*preksinoć objavljeno na iSerbia a prekjuče na Last FM-u

четвртак, новембар 21, 2013

U busu, juče ujutru

Lipe cvatu u busu.
Daire se čuju u busu, a izdaleka.
Barns u busu.
Viđeniji poslanici SNS-a nisu u busu.
Dobro jutro u busu.
(nisam opet išao u Pariz da bi to bio taj bus)

понедељак, новембар 18, 2013

Prva 73 minuta novembra

DSCN0922
Višnja na vrhu, pobesnela pluća, ptica, bez vas, život bi mi bio dosadan, zub za oko, jedan udar, morao sam da te pustim, spreman da izgubim, pun vatre, ostani vani, tihi vrisak, skini.
A Cherry On Top; Raging Lung; Bird; Without You, My Life Would Be Boring; A Tooth For An Eye; One Hit; Got 2 Let U; Ready To Lose; Full of Fire; Stay Out Here; Silent Shout; Download.

*primarno objavljeno na http://www.dirtysouth.me/2013/11/prva-73-minuta-novembra/

понедељак, новембар 11, 2013

#PitchforkParis (PCK IX); Dirty South

21. 12. objavio sam svoj vol. 8, a godinu minus četrdeset dana kasnije prešao sam na rimsku numeraciju, da ne dođe do mešanja s DS 500. folder31. 10. i 1. 11. prisustvovao sam 3. pariskom p4k festu, a deset dana kasnije, 11. 11, na dan primirja u 1. svetskom ratu, rešio sam da vas odlikujem po jednom pesmom svakog izvođača koga sam gledao, minus Mac DeMarco i Disclosure -- formalno jer sam na prvog kasnio prvog dana a s drugih otišao drugog dana, a suštinski jer su ispod čak i nevisokog nivoa mojih kompilacija -- plus Forest Swords i Sky Ferreira, jer mi je najviše krivo što sam njih propustio- njega veče pre prve, a nju treće večeri. 1. album joj je konačno izašao u utorak pre festivala, a već u subotu ga je promovisala na istom- tako je to kad se održava u centru sveta; boldirana je kao i tamni, noćnoveštački dan, ostala dva su nemasna.
Natalijina ramonda među kompilacijama je pred vama, garantujem da lepo miriše, a i jestiva je, jeste.
  1. (Forest Swords - The Weight Of Gold)
  2. Savages - I Am Here (3:20)
  3. Mount Kimbie - Made To Stray (4:46)
  4. Darkside - Heart (4:57)
  5. The Haxan Cloak - Excavation (Part 1) (8:09)
  6. The Knife - Without You My Life Would Be Boring (5:14)
  7. Deafheaven - Vertigo (14:37)
  8. Wall of Death - Marble Blues (3:00)
  9. Warpaint - Love Is to Die (4:21)
  10. Colin Stetson - High Above A Grey Green Sea (4:25)
  11. Junip - Your Life Your Call (4:07)
  12. Jagwar Ma - The Throw (6:43)
  13. Connan Mockasin - I Wanna Roll With You (5:44)
  14. Danny Brown - 25 Bucks (feat. Purity Ring) (3:30)
  15. (Sky Ferreira - Omanko)

Download
BONUS DANAŠNJI TVIT "Egzit među deset najboljih festivala"; vala, da ih ima samo deset na svetu, ne bi bio među njima.
Forest Swords može da se očekuje 2113.


*primarno objavljeno na Dirty South

субота, новембар 09, 2013

Pičfork fest: Grljenje Pariza od 31. 10-2. 11.

Lukatoyboy stavio me je na spisak. Amerikanci su nas uneli u sistem. 
Pitchfork.com
Megan nam je pisala nedelju dana pre početka festivala da potvrdi naše VIP propusnice, koje omogućavaju i prisustvo žurkama dan pre otvaranja (30. X) i dan po zatvaranju festa (3. XI), kao i after partijanju tokom tri dana njegovog trajanja. Ulaznica je stigla za vikend, te sam je u ponedeljak odštampao kod foto Milana. Ništa lakše, a udaljenije.
Smestio sam se u stančić podno Monmartra, takođe besplatno. Bus sam platio, doduše jeftino, ali takav da propuštam treći dan festivala jer u subotnje jutro kreće nazad u Vrnjačku Banju, samim tim i Jagodinu.
U aveniju Republika br. 17 stižem u četvrtak oko pola četiri, posle puta dugog 28 sati. Upućujem se na obližnju i istoimenu stanicu gradskog autobusa, gde me jedna Francuskinja odmah pita za informaciju. To me uverava da izgledam pariski i takav ulazim u bus 56, da me odveze u željenom smeru. Usput osećam da sam se vratio još jednoj svojoj kući, što je Uroš Đurić rekao kad je prvi put došao u Njujork. Osećaju umnogome doprinosi i jedanaest miliona cvetova koji cvetaju u prevozu i izvan njega. Noć veštica je te večeri, pa na ulicama mogu da se vide i vešci i veštice, koje, naravno, ne čuva policija. Ta nisu gej zombiji.
Stanica je na raskrsnici tražene ulice, što je seče ona kojom ide bus. Krećem u kraći odsečak, ali vidim da brojevi opadaju, a treba da narastu do 175, a i s desne strane su mi, a kao neparni bi trebalo da budu s leve. Okrećem se, prelazim ulicu i ispravnim smerom, podužim hodom, stižem do odgovarajuće adrese.
Eto me u dnevnoj sobi dragih domaćina, koji su mi na dve večeri ustupili svoj stan u broju 118. Predivno.
Nabrzaka istuširan odlazim na stanicu četvrte linije metroa, koja je odmah pored one autobuske stanice. Koliko lako može biti. Iz četvorke presedam u peticu na čvorištu Gare du Nord, za istih 1,70 evra (bus je 2 evra, s tim što jeftinija karta metroa važi izvesno vreme i za bus, a obrnuto ne, he-he). Odatle stižem na konačni Porte de Pantin. U metrou se četvoro Britanaca i ja prepoznajemo kao posetioci festivala Pičfork, da bi izlaskom iz voza palo obraćanje i zajednički odlazak pred nedaleku Grande Halle de la Villette. Još nismo bili ni izašli stepenicama na površinu a složili smo se da je švedska audio-vizuelna atrakcija „The Knife“ ona zbog koje smo na prvom mestu tamo. Stokholmski brat i sestra i prateća trupa trebalo je da nastupe u Mančesteru (Englezi su iz obližnjeg Njukasla), ali, kako je nastup otkazan, došli su u Pariz na poslednji koncert „Najfa“ na ovoj, tek drugoj turneji za dvanaest godina koliko bend postoji. I ja to tako.
Fotkamo se kod fontane ispred hale, odbijam vino iz ugledne plastične flaše i nastavljamo da čavrljamo. Oni meni preporučuju „Savages“, sjajan bend koji je jedan od njih nedavno gledao uživo, i „Darkside“, koji jedva čekaju da vide, a ja njima „The Haxan Cloak“, tu takođe divlju i mračnu stranu, i, pogledom u program, „Mount Kimbie“, da bude dva-dva. Kažem još i da sam hteo da vidim „No Age“ i „Iceage“, koji su nastupili tog popodneva, a mislim se nisam vas gledao ni u Beogradu. Trajanje mog puta ih fascinira...
Razdvaja nas ulaz, njihov običan i moj VIP. 
Pitchfork.com
Mada, s obzirom na Maca DeMarca, kog praćenog zatičem na bini po ulasku, pomišljam da sam ušao najobičnijim ulazom, i u pogrešnu halu. Ubrzo sam demantovan. S bine prekoputa (da, bile su dve bine, na oba kraja hale, kako bi izvođači mogli da nastupaju bez pauze) a pošto sam prvi put obišao štand izdavačke kuće „Rough Trade“ na spratu, oglašava se preporučeni bend „Savages“. Sveženska „Multietnička atrakcija“ „Minijaturnih građevinarki“ „Bauhausa“, da se poslužim bendovima i između pesmom prve grupe, kako bih opisao svu zatamnjenu energičnost njihovog zvuka.
U poređenju s njima, „Mount Kimbie“, koji sledi prekoputa, zvuči kao Banco de Gaia na „Egzitu“ 2001.
Izgleda da je „Pink“ stejdž, na koji se vraćam s „Green“ bine, zadužen za to da me zadovolji. Na voljenu tamnu, a roze, stranu vodi nas „Darkside“, „masnim“, igrivim ritmovima, koji zvuče kao da se „Depeche Mode“, od početnog sintpopa, okrenuo electronic body muzici a ne Ušću kao koti koja treba da se poseti. Gitarista čak i izgledom podseća na Martina Gora, a to što neće postati novi DM, osim hermetičnijem zvuku i ostajanju u polumraku koji onemogućava fotkanje bez blica, mogu da zahvale faktu da drugi član ne liči na Dejvida Gana, ali i drugom, disperziranom vremenu u koje su poslati da deluju. Uzbuđujuće, da.
Čast „zelene“ bine čuva „The Haxan Cloak“, koga i sada slušam, i to tako što je samostalno boji u teget.
Ponoć je kucnula, „The Knife“ počinje da „duboko reže“. Nedovoljno približen bini, snimam već drugu pesmu, svoju omiljenu „Raging Lung“, i nakratko sebe u njoj, da bih se uverio da sam stvarno tamo. Tamo sam. Gledam posle fotke, malo ih je s obzirom na to ko i šta je sve kako zvuča(l)o, što je za fotke posebno važno, i izgleda(l)o na sceni. Igrao sam koliko je moguće, najviše uz spojene „Full of Fire“ i „Silent Shout“.
Noktilen bus nenaplaćeno me vozi do Gare de l'Est, odakle pešačim pola sata. Pohvaljuju mi snalažljivost.
Budim se srećan što sam tu gde sam, iskusio ono što jesam. Odlazim dijagonalno 57 kućnih brojeva domaćinu, da me vodi na Monmartr kako je predložio...
... a prethodno u arapski kafe i isti takav restoran po povratku, te opet u kafe, gde nam se osmehne devojka s đavolskim rogovima, s kojom se trebalo fotkati.
Dok izmenjam metroe i konačno mi stave VIP-narukvicu, kasnim na „Deafheaven“ (ali me obraduje „Grimes“ s razglasa kod ulaza), stižem pred kraj pretposlednje pesme, instant naježen čuvši ga kako vrišti. Šugejz s blekmetalom nikad nije zvučao bolje. Eto pesme „Vertigo“ za kraj, bar traje kao dve-tri prosečne.
Novi obilazak štanda „Raf trejda“ skraćuje elektrobluzni, post-psihodelični bend „Wall of Death“, koji na „grin“ bini dostojno predstavlja domaćine. „Korg“ sint i sve ono što čini retro svežim „Air“ u „Areni“. Inače, vazduh u hali uvek je bio svež, retki pušači bili su odmah opominjani, a još ređi su nekako uspeli.
Četiri mačke spretno se penju na „pink“ binu i „Warpaint“, razlog drugog dana, može da počne. Istopio sam se od miline. Otkazale su potpisivanje, pa sam se uspelo trudio da upijem svaku oplemenjujuću boju. Upili smo nekoliko novih pesama, uključujući i sada slušanu „Love is to die“, snimio sam svoj stari favorit „Undertow“, a pred polazak i kupio album na kom se nalazi, „The Fool“, njihov jedini do proleća, vesnik.
Pozu u kojoj se samo klati, na „zelenom“ stejdžu zauzima Colin Stetson, „iver“ koji je pao daleko od „Bon Ivera“, benda s kojim je prethodno obišao Pariz. Drago mi je da tada nisam bio tamo. Drago mi je da sada jesam. Čovek sa saksofona dva (jednim velikim), verujte, to je on, i procesorom kojim im modifikuje zvuk.
Konačno se penjem u VIP bar, odakle se pruža nesmetan pogled na „Junip“, i čuje glas Hozea Gonzalesa. Silazim da se izigram uz australijski trio „Jagwar Ma“, čije diskove pazare pariski hipsteri. Ima razloga i ne.

Penjem se da odslušam Konana Mokasina, tog Entonija Hegartija u njegovom neopravdanom odsustvu. Silazim na sick-hop Denija Brauna, privukao mi pažnju intervjuom datim Luki na Roskildeu. Dobre matre. Penjem se da za samo kupim 23 evra kupim trostruku ploču s dva cedea i stripom „Najfa“. Neprocenjivo. Odlazim poslednji put u VIP bar, da 40 minuta slušam brit. „Disclosure“ pre povratka metroom kući. Stanu.

(objavljeno na portalima iSerbiaNovi put, i mm drugačija, ova verzija, na sajtu Last FM)
*preporučeni komentar: Guardian

PCK; MOZAIQ br. 115, XI 2013.






уторак, новембар 05, 2013

Bi ti pa ti bi lešnik divlji


Bi mi pa mi bi da intervjuišem Unu Gašić. „Lešnici divlji“ uspavljuju me (zato i jesu sanjivi pop) maltene od četrnaestog februara, kad je album objavljen. „Bitipatibi“ izdanje kakvog kod nas nema, jedina naša gotik psihodelija?
 
Slatki video-spot „Mi smo od šećera“ mogli smo da vidimo samo(?) u novosadskoj emisiji „Gruvanje“. S obzirom na to da su se otopili, Uni nije bilo pristalo da odgovara na moja pitanja, iako ih smatra dobrim, pa ćete ih u nastavku čitati preinačena iz upitnih u obaveštajne rečenice. „Bandcamp“ joj jeste objavio novije stihove, ali izgleda da ne rade na muzici, ili makar za sada ne žele da govore javno o tome... okej.
Video-klip „Andrija“ pojavio se na „Tjubu“, sačinjen od kadrova „Rokija“. Neočekivano odgovarajuće.
„Andriju“ je „za rukav odvukla“ i u „Bistro na rubu šume“ vol. 2. Koliko znam, najviše joj prija da sedi s duom „Kimiko“ u bistrom bistrou. (Ove kompilacije pokrenuli su hrvatski stvaraoci, objavio „Bandcamp“.)
Video „Milutine“ takođe je objavljen na „Jutjubu“, sastavljen od sekvenci nekog poljskog(?) filma, koje uključuju i, čini mi se, varšavski park u kom sam bio. Izgleda da inspirišu i neznane, što nimalo ne čudi.
Rođena je u vreme Kaporove „Une“, koju je na filmu igrala velika Sonja Savić. Gledajući emisiju posvećenu petogodišnjici Sonjine smrti, primetio sam da Ognjenka Lakićević pomalo liči na nju. U tom društvu referenci, nadamo se, Uni je lepo. „Bitipatibi“ su bili gosti „Autoparka“ a i fotkala je Olju za omot.
Una, pak, podseća na Houp Sendoval, vizuelno i muzikalno. Verujemo da joj se sviđa novi „Mazzy Star“. Album jeste nov, ali zvuči kao da mu nije prethodila 17-godišnja pauza, što je negde bio slučaj i s „My Bloody Valentine“. I jedni i drugi zvuče kao njeni slušani.
Jednom prilikom sam svratio na njen „Last.fm“ profil, uočio da joj je prijatelj „filipgasic“ i pomislio da je njen brat, otišao na njegov profil i video da je gitarista screamo benda „Technicolor Lies“. Oboje sviraju na našoj sceni retku muziku (samo screamo Srbina spasava, tvitovasmo); ispostaviće se da nisu srodnici.
„Halftones“, još jedan retkozvučeći beogradski bend, svirao je s njima na Novom Beogradu, drugar ih je slušao, a za TL rekao da zvuče stvarno srčano, iako se ne obraćaju baš njemu. Izgleda da srce na bini i „strela u srcu“ sve pokreću. 
Strela je jednostavno savršena pesma, najzanimljivija na albumu (uz Teget, kraut Zgrade); evo šta sam pre nekog vremena napisao o, doduše, tekstu te pesme, jer ne osećam potrebu da bilo kakvim rečima dotičem ono savršenstvo duhovi-klavijatura: Strela u srcu zbilja sve pokreće. Naizgled krvareća i brutalna, a u stvari tako dostojna metafora ove dečje pesnice. (Duhovi drže Kejva za crvenu desnu ruku!)
„Zgrade“ će mi se verovatno naći na listi pesama 2013, ipak. Najhladnije su, betonske, najmanje pitome.
„Vampirska“ se našla na jednoj ovdašnjoj dark kompilaciji, na albumu se zove „Teget“. Vampitomljenje.
Una piše, peva, svira klavijature koje zvuče i kao teremin, fotografiše, u slobodno vreme studira arhitekturu... 
*prošlog utorka objavljeno na iSerbia