Ne tako glup avgust (osim zbog razlaza Najfa)

... bar ne u Ćupriji i Kruševcu

pred dva-tri benda vredna pomena

s najboljim prijateljem koji danas polazi u školu 
i njegovim ocem, nešto lošijim prijateljem.

Dvanaesti avgust je Dan mladih svugde osim u Jagodini, jer ovde nema mladih i pedera - poneko postane, ali tek kad ode u penziju, ne ranije. Mlad, mislim. Dan ranije otišao sam s kolegom u Ćupriju da proverim ima li tamo stvarno omladine, ili je ono što su najavili za utorak lažna objava. Objavili su da će na gradskom trgu nastupiti (Eat This Jam, Otac i) Owl Oxidant, i nije bila lažna najava, te sam se sutradan ponovo uputio Hitlerovim mostom preko Velike Morave, ovoga puta s u uvodnoj strofi pomenutim ocem i njegovim sinom. Pošto pojedemo džem (od perli) iz Jagodine i izbegnemo despotovačkog HM Oca, na scenu stupa tročlani (Ja Ću Par) Owl Oxidant, propušten drugog dana rtanjskog Puljpa, ali zato sada ne. Poznato je da Ćupričani (i gosti) najviše vole da slušaju psihodelični stoner rok na svom centralnom trgu, i druge nedelje avgusta ispunjena im je želja. Štaviše, zato što toliko vole, priređen im je takoreći prvoklasni džem sešn, tokom kog su gosti okolnih kafića mogli da prepoznaju tek fragmente četiri pesme OO koje su prethodno skinuli s Bentkempa, ako i toliko. Ja jesam, ili bar mislim da sam prepoznao opijen neprebrojivim gitarskim efektima, jer me jedan jeftini holsten verovatno ipak nije opio.

Ćup.. Posle pešačenja na Simargal kasnog leta 2002, i igranja uz Figurative Theatre u međuvremenu, ovo.

Onda se Najf razišao kud koji, mili moji.

Trideseti avgust je Dan skejtera nigde (?) osim u Kruševcu, pa smo u istom sastavu - otac, sin i ja - morali tamo. Drugi put u poslednjih četrdeset dana, a ja bogami treći u poslednja četiri meseca, više nego u prethodnih 29 godina. Put se odužio uz talase tamnog električnog tela s mojih suterenskih žurki pre osam, devet godina, ali smo makar na otvorene bazene - u okviru kojih je i skejt park - krenuli pravo jednosmernom ulicom suprotnog smera. Namera nam je bila da nas iz iste izbavi jedna smerna, savršeno oblikovana devojka, što smo i ostvarili. Predosetio sam da ovamo neće biti takvih i bezmalo se prevario. Ono je bio fest optimalne urbanosti, s izuzecima koji ga potvrđuju, na koje sam potrošio dovoljno tvitova. Prijatelja prepoznaje organizator nedavnog gostovanja Reke i Celeste, i uskoro ga vidimo na bini kako peva, priča, vrišti i svira gitaru u triju All My Heroes Let Me Down, koji uz njega čine bubnjar i basistkinja (bend bez žene nije bend), i koji izmamljuje asocijaciju na vrišteći Alkaline Trio. Prema sopstvenom priznanju, sviraju pomalo prljavo zato što tako vole, ni ja ne mrzim, ali ipak tek sa sledećim bendom poželjna prljavština svedena je na voljeniju razinu: Kruševljane na stejdžu smenjuje novosadski Against the Odds. Screamo koji se predstavlja mirnim lalama, gitaristkinja (jer bend bez žene nije bend), obrada Misfitsa Dig Up Her Bones, sve što je potrebno za savršen šou supkulture koju sve više vrednujem - skejtere smo propustili (ipak nisu rendali kolena ili glumili u videu Vorpejnta), ali bajseri su divni, za razliku od bajkera. Ako o jednoj grupi može da se kaže nešto što bi važilo za sve, imam utisak da je pretežno reč o dobrim ljudima, koji slušaju pretežno dobru muziku i lepo se oblače, za razliku od metalaca. Odlazimo pre nego što ponovo čujemo KŠ HC No Way Back i bendove koji im prethode i slede.

ATO ćete moći da čujete i prekosutra između 22 h i ponoći na http://www.underbottom.org/1