Ko nije bio, mnogo je propustio! U stvari, nije, ali samo utoliko što je trajalo kratko. A nikad nije bilo potrebnije da traje duže. Mada, ko bi pa izdržao onoliko koncentrovano nastupanje duže nego što je trajalo. Utoliko je dragoceniji svaki trenutak prisutnosti onoliko eksplozivnoj energiji. Recimo da mi se nije povlačio osmeh s lica, a u svakom trenutku mi je bar jedan deo tela bio pokretan. Šteta samo što malo nas beše da kaže to isto, da posvedoči o kanadskoj dekadenciji i nesputanosti. Znam da bar dvoje jesu. I ja s njima. I uglas rekosmo kako behu samodovoljni. I složismo se da bi onako trebalo da izgleda pravi [jedini] tretman gitare. I da tako slatko udara nogama o pod, mačka u čizmama, bez čizmi. I sva je dražesna. I on što je ima. I glas kao David Eugene Edwards. Da podseća kako beše na nastupu Wovenhand, a kako bi moglo da bude na The Kills. Da su ovoliko dobri. I slatki. Ali to sam već rekao. I avangardni, iako nisu. I normalni, obični, u najneobičnijem značenju koje je ta reč ikad pretenciozno prigrabila za sebe. Čusmo i Handsome Furs Hates This City [i ne odgovorismo], i What We Had, ali ne i Can't Get Started. A ja ih najavio njome. Ne zameram, kao, nadam se, ni oni, što nas je bilo onoliko nezasluženo malo.
Нема коментара:
Постави коментар