Inje prekriva Jagodinu
Pre osam godina, napisao sam celu stranicu (nagrađenu pre tačno tri godine) o samo dve pesme svog, mogu reći, prijatelja, vršnjaka i imenjaka Maksimovića. (Dvadesetogodišnjaci i inicijacija u dark scenu.) Davno beše, vampir je u međuvremenu izgubio trku s vremenom, upokojila ga visoka voltaža. S obzirom na cveće izniklo iz trupla, ako je. Ako o cveću uopšte može da se govori, jer je baštovan odlučio, da li zbog nestanka vode ili volje da je prosipa, da prestane da ga zaliva. Ali, cveće nije uvenulo, rascvetale latice mirišu, i to onoliko različitim mirisima, što se od ovoliko raznobojnih cvetova i očekivalo. Moguće je da su odonda sađena samo dva godišnje (pa ih zato i ima šesnaest), mada, znajući autora, znam da mu ovo nije jedina bašta. A mogla bi biti, mašta je ovde dovoljno oneobičavajuća da i ne mora tražiti izražaj drugde...
Fragmenti imaju prideve koji ih bliže određuju,
što je neuobičajeno za prideve. Tačnije, ponekad ih bliže odrede, a ponekad,
samo ponekad (Jarboli), imam utisak, koji teško mogu da odbacim kao pogrešan,
da su fragmenti imenovani tako da zadovolje abecedni poredak. Prvo sam mislio
da mi je prosto poslat folder koji ih sam tako ređa, a onda sam video da su im
dosledno dodeljivani redni brojevi. A ne bi trebalo. Ili bi, ako se osećaj
fragmentiranosti želi i na taj način da pojača. Jer je izlomljeno pojačan. Što,
zapravo, namerno ili ne, čuva pažnju na okupu, zato što bi, da je protok
potpuno nesmetan, sve bila jedna polusatna ambijentalna kompozicija, a toga ima
toliko da su i bojlere počeli da snimaju po ceo dan zarad dvadesetak minuta
konačnog snimka. Ovde, takoreći, nema suvišnog. (Utom počinje Impact, u kom se
čuju upravo pomenuti sempleri bojlera, omiljeni The Knife, i početak pesme Wrap
your arms around me, a sigurni smo da je uticaj izvršen pre nego što je i mogao
biti; taj uticaj čuje se i u idućoj Lost, koja prethodi mojoj, od prvog
slušanja, omiljenoj My.) Ovde treba da se rastvori, da se od koncentrovanog
sirupa dobije sok. Ali i ne treba (stalno imam te dihotomije i divergencije),
uživaćemo u idejnoj supstanci.
Fragmenti imaju i prideve koji ih sasvim
određuju, utoliko što ih osporavaju. Anti je dovoljno da čujemo, a to je sam
početak. Beautiful je potrebno da čujemo da bismo osetili kako joj naziv
savršeno odgovara. Asfaltu ne odgovara, osim ako se misli na onaj vreli, i
jedan od narednih fragmenata ga upravo slama. Konačno lebdi atmosferom, zajmi Hum a Rattle ostavlja U2-u. Ničeg
drugog njihovog ovde nema, osim osećaja za melodiju, koji je za oktavu godina
značajno osnažen. Covenant se i dalje čuje (a opet, njihov novi album ne mogu
ni da preslušam, a ovo slušam i slušaću i dok ne pišem), kao i Žan Mišel Žar
koji kaže da Dead Can Dance. Žara autor, koliko mi je poznato, ne sluša
posebno, a ovlaš referira i na ranijeg sebe.
Poslednja četvrtina bi u planiranom
prepakivanju, dodavanju i oduzimanju, najpre trebalo da litne. Primal možda i
ne bi, New možda i bi, ali recimo da je stvarno dobro što mi poslednja Slow
nije omiljena kad sam rekao koja dotad (a ispostaviće se i sad) jeste. Eto,
ovim sam uradio sve suprotno od fragmenata. Ideje koje su mi zapremale jedan
pošteni pasus, razblažio sam u nepoštena četiri. Ali, bolje i ja nego on.
(Za kraj sam hteo da citiram stihove pesme Time grupe
Stray dogg, ali umesto fragments je frightening.)
