Li(n)ked
licks Saturn Quills
(P4k jeste sponzorisao
fotografijom novu rubriku na MMG, ali nisam čitao jer furam nenaučni postupak.)
Vodio sam jedan (odnedavno
bračni) par na prvi beogradski koncert Handsome Furs (razveli su se nakon još
dva dolaska u Srbiju). Vodio znači da sam nekoliko dana -- a možda čak i
nedelju, dve -- ranije čuo duo čuvši za koncert, i predložio da idemo (tad su
se još prihvatali moji predlozi). Izgledali su dobro, a da tako i zvuče
obećavao je Sub Pop prilepivši im svoju etiketu. Ispunio je obećanje, otišli
smo na nastup. Posle svirke noćili smo kod nje, a pre spavanja nazdravili vinom
i, ako se ne varam, čiz kejkom. Pitala me je jesam li čuo za Liki Li, a pošto
nisam bio čuo, odglumio sam gluvi telefon i upitao da li misli na Kaki King.
Bilo je to 2008, sredinom mog
četvorogodišnjeg mandata glodura Studentskog internog radija. Ni tog jutra
nisam izostao s, u tom trenutku, 136 km dalekog posla, i istog prepodneva napisao sam svoj prvi koncertni
tekst (da znate koga da krivite). I to u društvu, a sad imam svu tremu
pisanja jer početnu nisam imao. Kad bih ostajao nasamo obilazio sam mnoge
muzičke blogove (sad imam kabl i kod kuće, ali odlazim svega na jedan
ponedeljkom, dva četvrtkom, a Synthema više ne objavljuje dl-linkove), a na
jednom od njih naišao sam na Youth Novels
i setio se vinskog pitanja te počeo da čitam (opširna recenzija prethodila je
dl-linku). S obzirom na svu staromodnost pristupa, ne čudi da je recka
podrazumevala i navođenje stihova, a jedan od njih ispostavio se kao ključan: for you I keep my legs apart.
Dolazimodmah.
Četiri godine kasnije, krivolinijskim
netaksijem odlazimo iz Zagreba u Stokholm, i to tako da poslednju deonicu
pređemo trajektom iz Helsinkija. Krnjimo obuhvatnu zalihu piva napravljenu u
Talinu i izlazimo na vetrovitu palubu zalaska Sunca. U nekom trenutku počinje I Follow Rivers i, čoveče, bio je to
jedan od najlepših životnih osećaja. Tada mi je to delovalo neverovatnije nego
kada je ista pesma počela u jagodinskom pabu, a onda mi je sevnulo da ja u
stvari idem u zemlju kojoj je to domaća muzika. Jezovito.
(Da ne pominjem povratni prelazak
mosta na čijoj sredini su Kim Bodnia i švedska mu partnerka našli leš.)
Onda je tu zatvaranje paba Brod i Sadness is a Blessing pre ili posle nekog Autoparka. Domaćici
Milici šaljem SMS (jer ko bi na drugi način komunicirao s osobom iz iste
prostorije) u kom hvalim nadovez. Jer, stvarno, ko je na dostojanstveniji način
uveo tu finu tužnjikavost u uslovni mejnstrim. Skoro niko, eto ko.
A sada je tu njen novi album koji
bih, da format recenzije nije prevaziđen kolumnom, ipak malo opširnije
predstavio. Ovako, I Never Learn
(izuzetan keltski album i istoimena
pesma koja ga izuzetno otvara) ostaje za zaključak teksta o Lykke Li. Ako ona
nikad neće naučiti, relaksirano prestajem da od svog pisanja očekujem mnogo. Love Me Like I'm Not Made of Stone,
komotno bih mogao i hteo da prepevam, ako ni zbog čega drugog -- a zbog mnogo
toga drugog -- onda zato što Petar i jeste sazdan od starogrčke stene, i takvom
mu se sve više čini da Never Gonna Love
Again. Za ovakvu umetnicu svejedno ostaje bezrezervna ljubav.