Preksinoć je u Domu omladine Beograda, ispod sale Amerikana iako je Cat Power iznad žanra amerikana, nastupila CP. Tokom moje neodlučnosti da li da bilo kakvim rečima uopšte dotičem to savršenstvo, pojavila su se bar dva izveštaja koja govore o tome kako je zapravo bilo na koncertu. Zato ja, kao i neretko, pišem ovo samo povodom koncerta, jer na certu ionako nismo ostali do kraja.
Kao Jagodinac, obradovao sam se što je početak isprva bio zakazan za 20.30, jer ne želim da ijedne noći spavam van kuće; polusatno odlaganje, tokom kog je koncert i rasprodat, nije obećavalo, a onda je nastup kasnio dodatnih pola sata, te počeo oko pola deset. Počeo sam da se vrpoljim za desetku, i to ne samo zbog (ne)očekivane gužve u nenumerisanom parteru, desno, u relativnoj blizini bine. Možda prvi put, želeo sam da koncert traje kraće, kako bih stigao da čujem najslađe pesme, obično ostavljene za kraj; moja želja nije bila dovoljna, propustio sam Just Like Heaven Kjura i Metal Heart.
Ne da se moje metalno srce i ranije nije našlo u raju; telo mi je plakalo - nazovimo te kapljice suzama - a registrovan je i grč u desnom delu grudnog koša. Ona je pevala Naked, if I want to, a ja sam želeo.
Grejtest je svirala The Greatest, a ja sam snimio. Istoimeni album najtešnje nas je povezao, pre ravno deset godina; znao sam je i pre toga, ali kad se takav album pojavi prvi nakon što si nekog po dobrom upoznao, obori te kao bokserskim rukavicama s roze omota, makar rukavice bile tek zlatni privezak.
Nakon što nas je nokautirala, maknula se od klavira i prihvatila gitare kojom je i počela koncert.
Moja očekivanja bila su drugačija, što ne znači da nisu nadmašena; "Sun" je meni omiljen album, i očekivao sam da će četiri godine i nedelju dana nakon što je objavljen, na svom premijernom nastupu u našoj zemlji uz matrice otpevati onih nekoliko hitova s tog albuma, a ne tek onoliko prearanžiranu 3, 6, 9. Kao neko ko je gromoglasno aplaudirao tadašnjoj elektrifikaciji zvuka i šišanju na kratko, te furanju plave čirokane, i ne znajući tačno kako ona sad izgleda, nadao sam se daljem kretanju u tom smeru. Ali, iznad svega poštujem potrebu umetnice da se menja, makar se vratila na staro, dobro.
Kad bi ona, Calexico i Slayer (objavili albume 9/11) bili ambasadori SAD, sami bismo se predali.
Kao Jagodinac, obradovao sam se što je početak isprva bio zakazan za 20.30, jer ne želim da ijedne noći spavam van kuće; polusatno odlaganje, tokom kog je koncert i rasprodat, nije obećavalo, a onda je nastup kasnio dodatnih pola sata, te počeo oko pola deset. Počeo sam da se vrpoljim za desetku, i to ne samo zbog (ne)očekivane gužve u nenumerisanom parteru, desno, u relativnoj blizini bine. Možda prvi put, želeo sam da koncert traje kraće, kako bih stigao da čujem najslađe pesme, obično ostavljene za kraj; moja želja nije bila dovoljna, propustio sam Just Like Heaven Kjura i Metal Heart.
Ne da se moje metalno srce i ranije nije našlo u raju; telo mi je plakalo - nazovimo te kapljice suzama - a registrovan je i grč u desnom delu grudnog koša. Ona je pevala Naked, if I want to, a ja sam želeo.
Kad bi ona, Calexico i Slayer (objavili albume 9/11) bili ambasadori SAD, sami bismo se predali.
Нема коментара:
Постави коментар