петак, април 19, 2013

Mrak na rubu Dorćola (MOZAIQ br. 111, IV 2013)



Pop depresija nam je jesenas, kako i priliči depresivnim popovima, za nepunih mesec dana na scene izvela drugi, tj. dvostruki reprezentativni izvod iz svog integralnog radijskog repertoara folk-kantri noara.
Oktobarski dečak, devojčica i ja
Odmah da kažem kako se u podnaslovu krije varijacija naslova pesme izvedene na nastupu gitariste i pevača Mika i kontrabasistkinje Rozi, October Boy, koja izvođenjem dvadeset trećeg oktobra upotpunjuje svoje značenje. Harvi bi trebalo da nam je svima poznat kao donedavni gitarista The Bad Seeds-a, prateće skupine omiljenog Nika Kejva, koja se osamnaestog februara prvi put oglašava bez njega. Rozi bi trebalo da nam je svima nepoznata, a bubnjar neviđen, utoliko što ga zbog povrede nismo videli. Čuli smo, zato, ritam-mašinu i nismo zamerili. Štaviše, s obzirom na drugu deceniju trećeg milenijuma, poželjna je. Poželjno/švedsko je i da se ne puši u kulturnim centrima u jevrejskim ulicama, da se sedne s limenkom piva i na miru odsluša nemir. Preterivao bih nazivanjem ga svemirskim, ali i te kako sam preterivanju sklon. Hank Williams said it best. Mik Harvi rekao je bolje reinterpretacijom ovog klasika. On je moj skoro klasik (jer Kejv to stvarno jeste, pa uz njega) i puštao sam ga u svojoj emisiji pre pet godina, pre nepunih osam ih videvši u Budimpešti, a onda još po jedanput niz Dunav: Nika kao deo neukroćenog Grinderman-a na pretprošlom Egzitu, a Mika kao deo ukroćenog dua još nizvodnije i skorije. Nadam se da će geometrijska regresija biti ispoštovana i da ću već ove godine doći u priliku da uživo čujem nove Sidse.
Iz Jevrejske 16 na Trg Milana Mladenovića ili kopija moje replike Goranu Pavlovu, prikazivaču POT-liste
Kao što se iz podnaslova može zaključiti, rešio sam da vam, sad već stvarno, svemirskobluzni koncert iz izmišljene partije preferansa s Kejvom i Vejtsom približim kopirajući link ka prikazu njegovog zagrebačkog ostvarenja, a onda i svoj odgovorni komentar na to. Nadam se da (ni)je previše eksperimentalno. Evo: http://potlista.com/dnevniboravak/repot/2443-mark-lanegan-pauk-zagreb-2012.html, a onda odgovor:
U Beogradu nas je bilo barem osamsto; OK, i dalje manje, čak upola, dodamo li ljubljenu Ljubljanu zagrobnom Zagrebu (samo igra reči i varijacija na dark-mrak, ništa treće), ali nismo baš toliki seljaci da ni svaki 10.000. nije bio, tim pre što je Palma poslao priličan kontingent nas iz Jagodine! „Nagrđenih” Oda tužnom disku (Ode to Sad Disco) nam dajte, 2012. je (da ne kažem 770. ZG-godišnjica), još i iznova nam se igra u prvom redu; Grobokopačevu pesmu (Gravedigger’s Song) ni ja baš ne volim (kad je nedovoljno informisan da nam je i on posveti predsedniku)! A Pavlovljevo zvonko pisanje posvećeno pratim još od Zole Jesus, kada kao da smo bili na istom koncertu (kao što i jesmo), a sada kao da nismo (kao što i nismo); štaviše, imao je dodatna tri dana da dodatno popravi performanse (i kok-roki gitaroš s kojim se na kraju i fotkasmo) i dočeka tamo 48. rođendan kako i dolikuje! Lyenn nikako nije trebalo da propustiš: http://youtu.be/8-tHsVBevIg a on nije nikako trebalo da propusti da izvede i http://youtu.be/eKqFdWOhdmU.
P. S. Kad mu je bio 45. rođendan, ovde smo priredili proslavu crnu, koju je uveličao njegov brat po mraku i toplini: http://cottonsynthstudradio.blogspot.com/2009/11/woven-hand-2-put-preda-mnom-srce-i-dusa.html
                                                              Petar Cvetković

Нема коментара: