Povodom koncerta, a s razlogom koncepta koncerna, brige.
Isprva je tekst trebalo da bude
naslovljen „Zadovoljstvo nezadovoljstva“, ali me je naziv drugog, ovogodišnjeg
albuma („Wait To Pleasure“) kanadskog šugejz tandema žena, benda No Joy, naterao
da napravim razliku između joy i pleasure, te tekst naslovim kako jesam, jer
referira na ime, naime, benda.
Tandem žena je za sredu pojačan
tandemom nežen(j?)a, pa je četverac s kormilarkama doplovio Savom u obalski KC
„Grad“. Ovo sredu treba shvatiti uslovno, jer su na scenu istupili u poslednjem
minutu iste. Stići ćemo i dotle. Pre njih, binu je grejao bradati beogradski
njugejz dvojac, bend Vvhile, iritantnog jedino naziva, dodeljenog verovatno
zarad lakšeg izguglavanja, što je moj prilog glagolskim imenicama.
(Nepuna 23 sata kasnije, pošto
nemam meče da u njega sednem u petak veče, nastavljam da pišem…)
Vvhile je ekstaza, tvitovao sam
posle nastupa i dodao da volim kad je bend preglasan a repetitivno uspavljujući
te sanjiv. U istom ili vezanom tvitu izrazio sam strepnju da ću od No Joy stići
da čujem samo intro, jer ću morati da krenem. Replicirano mi je da sam čuo
glavni bend. Ipak se ne bih složio, jer je i 28 minuta koliko sam na kraju
slušao No Joy bilo dovoljno da čujem da su glavniji nego Vvhile, ali ne mnogo.
Wavves s druge strane (opet to
duplo ve od dva obična, i to gde mu mesto nije), i zajedničko izdanje koje taj
bend ima s No Joy, s kojima dele izdavačku kuću „Mexican Summer“, razlog je što
nisam dovoljno ozbiljno shvatao naše goste, ni tu kuću, a onda sam čuo njen, uz
Best Coast, najjači adut, ponajbolji novi šugejz bend, Tamaryn, i (punih 19
sati kasnije zapisujem) „Sacred Bones“ mi je prestao biti omiljeni izdavač. U
stvari, nije prestao.
Jeste sredina teksta, ali krenuo
bih otpočetka. Koji minut posle 21 sat trebalo je da zateknem lokalni Chresus
Jist kako svira, a ne tek tonski proba, ono što bi Repetitor svirao da je manje
odmakao u strukturiranju pesama. Ipak, nestrukturiraniji trio, formacijski
sasvim sličan, s devojkama u ritam sekciji, što nije baš uobičajeno iako bi
zbog ovih trebalo da jeste, i gitaristom i pevačem na engleskom kad ne peva
basistkinja, mom amor(fnom) srcu je draži. I, naravno da tonski proba kad treba
da svira, jer Beograd nije svet, pa ni Pariz gde je No Joy nastupao nedelju
dana ranije, ovde se samo puši na vreme.
Vvhile je onda zazvučao kako bi,
pretpostavljam, My Bloody Valentine zvučao bez Bilinde Bučer, a zašto da i ne
zvuči tako, kako se zvučalo pre dvadeset godina, kad m b v i sad zvuči isto. My
Bloody Vvhilentine.
No Joy jeste radost neradosti…
ovde pravim još nekoliko sati pauze u pisanju, i da bih dočitao divne, tople
„Nivoe života“ Džulijana Barnsa, njegovu novu knjigu započetu na jutarnjem putu
na ovaj koncert. I, kao što u uvodnom od tri poglavlja citira Turnašona koji
pre 150 godina kaže da su tri modernizujuće stvari fotografija, struja i
aeronautika, tako No Joy otkriva delimičnu činjenicu koju odbijam da prihvatim.
Muzika pre dvadeset godina nije bila bolja, ali značajno utiče na one koji je
evociraju da to čine bolje. Žene se osnažuju da u duetu survaju zvučni zid koji
se uz eksplozije stropoštava, kao u „Hare Tarot Lies“. A o zidu koji je, još
pre 84 godine, samostalno a nemo srušila „Divlja orhideja“ Greta Garbo, te za
samo četiri godine tonski sazidala novi kao „Kraljica Kristina“, svedoče dva
sjajna filma koja sam tog popodneva pogledao u Kinoteci. O tome, i o
nekadašnjem razvitku kao o nespor(n)ijem a suštinskijem.
Нема коментара:
Постави коментар