Bi mi pa mi bi da intervjuišem Unu Gašić. „Lešnici divlji“ uspavljuju me (zato i jesu sanjivi pop) maltene od četrnaestog februara, kad je album objavljen. „Bitipatibi“ izdanje kakvog kod nas nema, jedina naša gotik psihodelija?
Slatki video-spot „Mi smo od šećera“ mogli smo
da vidimo samo(?) u novosadskoj emisiji „Gruvanje“. S obzirom na to da su se
otopili, Uni nije bilo pristalo da odgovara na moja pitanja, iako ih smatra
dobrim, pa ćete ih u nastavku čitati preinačena iz upitnih u obaveštajne
rečenice. „Bandcamp“ joj jeste objavio novije stihove, ali izgleda da ne rade
na muzici, ili makar za sada ne žele da govore javno o tome... okej.
Video-klip „Andrija“ pojavio se na „Tjubu“,
sačinjen od kadrova „Rokija“. Neočekivano odgovarajuće.
„Andriju“ je „za rukav odvukla“ i u „Bistro na
rubu šume“ vol. 2. Koliko znam, najviše joj prija da sedi s duom „Kimiko“ u
bistrom bistrou. (Ove kompilacije pokrenuli su hrvatski stvaraoci, objavio
„Bandcamp“.)
Video „Milutine“ takođe je objavljen na „Jutjubu“,
sastavljen od sekvenci nekog poljskog(?) filma, koje uključuju i, čini mi se,
varšavski park u kom sam bio. Izgleda da inspirišu i neznane, što nimalo ne
čudi.
Rođena je u vreme Kaporove „Une“, koju je na
filmu igrala velika Sonja Savić. Gledajući emisiju posvećenu petogodišnjici Sonjine
smrti, primetio sam da Ognjenka Lakićević pomalo liči na nju. U tom društvu
referenci, nadamo se, Uni je lepo. „Bitipatibi“ su bili gosti „Autoparka“ a i
fotkala je Olju za omot.
Una, pak, podseća na Houp Sendoval, vizuelno i
muzikalno. Verujemo da joj se sviđa novi „Mazzy Star“. Album jeste nov, ali
zvuči kao da mu nije prethodila 17-godišnja pauza, što je negde bio slučaj i s „My
Bloody Valentine“. I jedni i drugi zvuče kao njeni slušani.
Jednom prilikom sam svratio na njen „Last.fm“
profil, uočio da joj je prijatelj „filipgasic“ i pomislio da je njen brat,
otišao na njegov profil i video da je gitarista screamo benda „Technicolor Lies“.
Oboje sviraju na našoj sceni retku muziku (samo screamo Srbina spasava,
tvitovasmo); ispostaviće se da nisu srodnici.
„Halftones“, još jedan retkozvučeći beogradski
bend, svirao je s njima na Novom Beogradu, drugar ih je slušao, a za TL rekao
da zvuče stvarno srčano, iako se ne obraćaju baš njemu. Izgleda da srce na bini
i „strela u srcu“ sve pokreću.
„Strela“ je jednostavno savršena pesma,
najzanimljivija na albumu (uz „Teget“,
kraut „Zgrade“); evo šta sam pre
nekog vremena napisao o, doduše, tekstu te pesme, jer ne osećam potrebu da bilo
kakvim rečima dotičem ono savršenstvo duhovi-klavijatura: Strela u srcu zbilja
sve pokreće. Naizgled krvareća i brutalna, a u stvari tako dostojna metafora
ove dečje pesnice. (Duhovi drže Kejva za crvenu desnu ruku!)
„Zgrade“ će mi se verovatno naći na listi
pesama 2013, ipak. Najhladnije su, betonske, najmanje pitome.
„Vampirska“ se našla na jednoj ovdašnjoj dark
kompilaciji, na albumu se zove „Teget“. Vampitomljenje.
Una piše, peva, svira klavijature koje zvuče i
kao teremin, fotografiše, u slobodno vreme studira arhitekturu...
*prošlog utorka objavljeno na iSerbia
Нема коментара:
Постави коментар