Citiraću, za početak, Anu (s foruma, prim. aut. 23. 4. 2017) i reći da ne osećam potrebu da bilo kakvim rečima dotičem ono savršenstvo (Anathemu). Ali, eto; krenuću (ne)redom, i to ne zato što smatram da su (pojedini) ostali 'bendovi' (u najgorem smislu ionako loše reči) uopšte vredni spomena, već kao svojevrsno upozorenje ako ikada budete bili u prilici da ih pogledate. Elem, Charon; zaobići ih u što širem luku - ako je iko mislio da ide na naše sutrašnje goste, savetujem mu da to ne čini, osim ako ne mora (hint: ima press akreditaciju, a imala ju je i za Budimpeštu, pa je red da se oduži).
Jedina dobra stvar je ta što je posle njihovog nastupa bio pušten
Johnny Cash Hurt, na moje (i samo moje) veliko oduševljenje.
Soilwork sam jedva odgledao prve dve-tri pesme, ali to me nije sprečavalo da im odnesem upravo kupljenju kasetu
Paul Weller Stanley Road, da mi potpišu.
Nevermore - da posle njih nije nastupao Moonspell, zadesila bi ih slična sudbina, ali sam iz (neopravdane) bojazni za svoje mesto u prvom redu, 'morao' da ih pogledam; neka im je prelazna ocena.
Moonspell - treća sreća moja najveća (do preksinoć), konačno su (donekle) osvežili scenski nastup i repertoar koji je izgledao ovako: (
Incoming Single), (New Song),
Wolfshade, Opium, Awake, (
New Song),
From Lowering Skies, Vampiria, Alma Mater, Tenebrarum & Fullmoon Madness, standardno za kraj, uz Fernandovo klasično okretenje leđa (na kojima, srećom, ovoga puta nije pisalo: I Am One Of You, zato što nije; iako je prethodno skinuo predivan crveni mantil) i lupanje bubnjeva, kao i skiptar koji je, takođe srećom, ovog puta izostao. A sad,
Anathema: reći ću to ovako - recimo da sam plakao dok nisam ostao bez suza, smejući se sve vreme i zatavljajući se gutajući suze i vrišteći nešto neartikulisano kad nije imalo šta da se peva, praveći, pritom, neartikulisane pokrete, koji su učinili da me uhvati grč, levoruki, koji je onemogućio da im tapšem do kraja koncerta koji je
protekao kao na DVD-ju, sa svim onim svetlima i string kvartetom koji, po Danny-jevim recima, nije imao nijednu probu, a zvučao je savršeno u svojoj spontanosti, kao uostalom i ostatak benda, plus pridružena 'tetkica' koja je zajedno s njima otpevala
A Natural Disaster (tad sam, otprilike, ostao bez suza), i koja će pevati na svim narednim albumima kojih će biti mnogo, kako nam je obećao Vinnie kog sam uspeo da nasmejem i, čak, izmamim pokret sličan našem :ples:u! Uspeo sam da iscedim još koju suzu za
Inner Silence; setlist je izgledao ovako, s tim što za redosled drugih pet pesama nisam sasvim siguran:
Fragile Dreams, Balance, Closer, Lost Control, A Natural Disaster, Inner Silence, Pulled Under At 2000 Meters..., One Last Goodbye, Flying, Empty, Violence, Comfortably Numb (Pink Floyd cover). Posle Anatheme (sorry, Nick Cave), sve je besmisleno, a pogotovo Therion, za koji ni prethodno nisam gajio ikakve simpatije, ali, zbog Milice koja ih izgleda stvarno voli, neka ostane samo na tome… Pozdrav njoj, kosmatoj ekipi sa Zelenjaka, dexitu koji mi je ‘svojim’ soundtrack-om (The Force Dimension, Monolith, Cousteau, Clock DVA) učinio ovo putovanje podnošljivi(ji)m, Mirni koja me je upoznala s ljudima koje prethodno ni sama nije znala & Last, but not the least, Nitri koja mi je nedostajala sve vreme (Anatheme)! Žao mi je samo što ih nisam gledao u i Segedinu, kao i SUNN O))) pre toga (kao što je postojala ideja!) u Zagrebu, u koji sam čuo da će Anathema uskoro doći, te savetujem svima koji su se sad zajebali i propustili, da im se to ni slučajno ne ponovi; ja znam da meni sigurno (ne)će.
Da... ponovo na moje veliko zadovoljstvo, između Anatheme i Therion-a, bio je puštan Portishead. Izgleda da su samo još kod nas metalci ograničeni. Ipak nisu.
Нема коментара:
Постави коментар