петак, јул 25, 2014

Jul je kul: PULjP na Rtnju, Reka (i) Celeste u Kruševcu

4. jula, prvog petka u ovom, ipak podnošljivom mesecu, prijatelj i ja sedamo u popodnevni bus koji vozi Jagodince u Bor, a nas, iako i sami iz Jagodine, u Boljevac, tačnije do motela Rtanj, deset kilometara pre Boljevca. U Paraćinu nam se u kombiju, u koji smo preseli, pridružuju upareni Smederevac i Beograđanka. Upoznajemo se kod motela, gde kratko i krotko čekamo drugi kombi, jedini koji tog dana saobraća od Boljevca do naselja Rtanj. Tempirao sam nam presedanje (par je planirao da se penje 7 km!), tako što sam predložio da napustimo prvi kombi kod motela, jer u Boljevac stiže u 15.27, a drugi kombi iz Boljevca polazi sedam minuta ranije... a i uštedeli smo po 50 dinara jer se ne vraćamo iz Boljevca u motel.
16 časova je bilo kada smo stigli u naselje Rtanj. Odmah sam se naježio. Onda je trebalo i da se najedem. 142 dinara (!) koštalo me je omanje crevo salame, kečap i rezervisana vekna hleba (samo takve stižu na planinu), koju sam, šarmirajući prodavačicu (recimo da je tako bilo), preusmerio na naš konto (i to nam je napravila sendviče od po pola vekne!). Prijatelj je uzvratio zaječarskim, doličnim jelu pred prodavnicom.
20.30 je trebalo da bude vreme kada svoj nastup na 12. festivalu Pank uživo za Ljubu pankera počinju poznanici mog prijatelja, DOMUS OCCULTIS. Recimo da su zasvirali pred kraj sledećeg sata; ako, samo polako, šta je sat i po zakašnjenja prema četiri i po decenije kašnjenja za Black Sabbath, bendom koji evociraju uz nešto grublje pevanje i basistkinju, od koje smo očekivali da bude bubnjarka sakrivena iza nadimka drumwitch. Samo žene treba da se bave muzikom. Nije neophodno da budu i dekoltirane, mada ni to nije bilo loše videti. I Rumuni treba da se bave muzikom. AWWO je jedini član svog benda, i nije mu prvi (mislim ni drugi) put na Rtnju, s tim što uvek dođe u drugoj grupi, koja je ovoga puta bila jednočlana. Ritam mašina, koju nam je imenovao, nije najmilozvučnije programirana (mada je meni skoro svaki njen zvuk mio), niti je mio zvuk njegove dobroizgledajuće gitare, niti je milo njegovo pevanje, ali mi se svidelo. Beogradski TIDAL YIELD nije mi se dopao. Tool sam slušao na smeni vekova, švercujući u toaletu jednog voza (jer saputnici nisu imali za kartu) kasetu kupljenu u Paraćinu. Lucidni pevač jedan je od znakova raspoznavanja američkog benda, a srpski bend nema pevača, dok im je muzika bajata, premda energična. TAUUSK je trio iz rumunskog mesta Oradea, i kao najbolji, i jedini koje sada slušam, svirali su na kraju prve (od dve) festivalske večeri. Osim ustaljenih instrumenata kakvi su bubnjevi i ambijentalno-distorzirana gitara, oradejska trojka podrazumeva i pevača s trubom i gitarom, koji niti peva, niti bi pobedio na saboru trubača/gitarijadi. Ali, na nadmetanju koje organizujem ovim svojim tekstom, oni osvajaju solidno prvo mesto. Tuxedomoon prizvan je među asocijacije s prvim zvucima trube, ali se ne sećam da je (jer nije) njujorški bend procesuirao limenoduvački zvuk kroz sve ove efekte na jednom od svojih beogradskih koncerata. Mislim da sam se tada prvi put zanjihao, iako muzika ne bi mogla da se označi kao naročito ritmična, a svakako ne kao igriva. Možda samo kao idealna za postponoćni monoples.
No, na zaista plesnu muziku nije moralo dugo da se čeka. Afterparti bio je zakazan na istom mestu, na sportskom terenu napuštenog rudarskog doma (u kom smo ilegalno prenoćili kao i pretprošle godine). S uvodnim zvucima hita Blue Monday Nju ordera, zaigrao sam kao da cele večeri nisam igrao, kao što i nisam. Videvši to, ili interesantnu strankinju sa šeširom, didžej je nastavio s Eighties sastava Killing Joke, najavivši je kao Come As You Are, zbog čijeg rifa su članovi KJ i tužili Nirvanu, iako su ga i sami maznuli od The Damned. Ne stajem uz Temple of Love Sistersa i Ever Fallen In Love Baskoksa, nestajem uz Rain Kalta. 
Umesto na podnevni uspon na vrh Rtnja, odlazim ranom zorom u podnožje ove planine da sačekam bus.
FOTO Frau SLAu

21. jula, pretposlednjeg ponedeljka u ovom, ipak podnošljivom mesecu, drugi prijatelj i ja sedamo u njegov auto da nas odveze u Kruševac, jer u tamošnji klub Zamajac pravo iz Skoplja* (*u koje nisu ni stigli zbog problema na granici) stižu moskovski bend Reka i lionski Celeste. I jagodinski Flesh Cult, te lokalni No Way Back. Sad nema nazad, a i zašto bi bilo! Oko 19 časova uspešno sam nas isključio (mada je on vozio) iz kružnog toka uoči Kruševca. Kiša nije kružila oko Kruševca, pa smo pljusak proveli približavajući mu se i ispravnim i istrajnim glasom navigatorke vođeni do kluba. Skrenuvši u Z (kako sam ja krstio skretanje nadomak kluba, mada je zapravo N), vrlo malo smo sačekali da nam se kokakolinim kolima pridruže nekadašnji saigrači mog prijatelja iz Sveta tenkova. Umesto u Zamajac, odlazimo u Rodu, gde se uz Pink Music odgovarajuće pripremamo za večernji, malo je reći, spektakl! A šta drugo za dvesta dinara.
50 din/bend! (Rtanjska četiri koštala su po pedeset dinara manje...) Flesh Cult, koji iz Jagodine nije doveo samo nas, počeo je s 40-ak minuta zakašnjenja, oko 21.40, a svirao najduže, i to isključivo obrade; blekmetalne. Bi mi milo kad sam začuo Freezing Moon norveškog benda Mayhem, kao u Budimpešti 2004. Jedine sam ih, zbog sugrađanstva, odslušao iz samog podruma. Mada, da nisu svirali prvi, teško da bih, sugrađanstvu uprkos, opet sišao iz suterena u podrum. Previše je pakleno bilo i pored jedinog prozora. Odatle sam slušao kruševačke h-koraše No Way Back, dodatno utegnute od nastupa u Jagodini.
Svaki sledeći bend svirao je sve kraće, pa su tako Moskovljani furiozno protekli kao kakav uralski brzak, što im imenu (Reka) i priliči! Sladž post-metal kakvom dolikuje da duks s nazivom benda nosi slatka kratko podšišana Ruskinja (?), koja prodaje diskove, ploče, majice i postere, i ima istetovirano Keep Going na butinama. A Celeste je stvarno bio nebeski! (I Francuzi, bar ovi, i to s pravom, izgleda sebe smatraju takvim narodom...) Nebeska su bila četiri crvena zraka (bubnjar nije nosio laser na glavi?) koja su parala za njihov nastup puštenu paru, kao da dvosatni dim cigarilosa nije dovoljno zamaglio podrumski prostor.
Blekmetalni (iako samo gitarista ovlaš sluša blekmetal, i to tek otkad ih je kritika prozvala blekmetalcima) sladž-kor skrimo, Celeste kao sublimat večeri (iako počeli desetak minuta pre, a završili desetak minuta posle ponoći, jer nisu po ukusu gradskih vlasti, kao što niko u to vreme i nije) i izostali sauntrek filmova Deep Red Darija Arđenta i The Fog Džona Karpentera, ako je on režirao. I mogući zvuk pesme Her Ghost In the Fog grupe Cradle of Filth, kojoj bi Lionci skinuli britansku šminku i sveli je na zatamnjenu suštinu.
Odlazimo kako smo i došli, slušajući i Beautiful Burnout brit-elektro dua Underworld, kao odgovarajući opis.
(Celeste i Reku moći ćete da čujete i u nekom narednom izdanju e-misije 100 % Pamučna sintetika, sredom od 22 h do ponoći na www.underbottom.org)

Нема коментара: