LYKKE

Li(n)ked

licks Saturn Quills

 (P4k jeste sponzorisao fotografijom novu rubriku na MMG, ali nisam čitao jer furam nenaučni postupak.)

Vodio sam jedan (odnedavno bračni) par na prvi beogradski koncert Handsome Furs (razveli su se nakon još dva dolaska u Srbiju). Vodio znači da sam nekoliko dana -- a možda čak i nedelju, dve -- ranije čuo duo čuvši za koncert, i predložio da idemo (tad su se još prihvatali moji predlozi). Izgledali su dobro, a da tako i zvuče obećavao je Sub Pop prilepivši im svoju etiketu. Ispunio je obećanje, otišli smo na nastup. Posle svirke noćili smo kod nje, a pre spavanja nazdravili vinom i, ako se ne varam, čiz kejkom. Pitala me je jesam li čuo za Liki Li, a pošto nisam bio čuo, odglumio sam gluvi telefon i upitao da li misli na Kaki King.

Bilo je to 2008, sredinom mog četvorogodišnjeg mandata glodura Studentskog internog radija. Ni tog jutra nisam izostao s, u tom trenutku, 136 km dalekog posla, i istog prepodneva napisao sam svoj prvi koncertni tekst (da znate koga da krivite). I to u društvu, a sad imam svu tremu pisanja jer početnu nisam imao. Kad bih ostajao nasamo obilazio sam mnoge muzičke blogove (sad imam kabl i kod kuće, ali odlazim svega na jedan ponedeljkom, dva četvrtkom, a Synthema više ne objavljuje dl-linkove), a na jednom od njih naišao sam na Youth Novels i setio se vinskog pitanja te počeo da čitam (opširna recenzija prethodila je dl-linku). S obzirom na svu staromodnost pristupa, ne čudi da je recka podrazumevala i navođenje stihova, a jedan od njih ispostavio se kao ključan: for you I keep my legs apart. Dolazimodmah.

Četiri godine kasnije, krivolinijskim netaksijem odlazimo iz Zagreba u Stokholm, i to tako da poslednju deonicu pređemo trajektom iz Helsinkija. Krnjimo obuhvatnu zalihu piva napravljenu u Talinu i izlazimo na vetrovitu palubu zalaska Sunca. U nekom trenutku počinje I Follow Rivers i, čoveče, bio je to jedan od najlepših životnih osećaja. Tada mi je to delovalo neverovatnije nego kada je ista pesma počela u jagodinskom pabu, a onda mi je sevnulo da ja u stvari idem u zemlju kojoj je to domaća muzika. Jezovito.

(Da ne pominjem povratni prelazak mosta na čijoj sredini su Kim Bodnia i švedska mu partnerka našli leš.)

Onda je tu zatvaranje paba Brod i Sadness is a Blessing pre ili posle nekog Autoparka. Domaćici Milici šaljem SMS (jer ko bi na drugi način komunicirao s osobom iz iste prostorije) u kom hvalim nadovez. Jer, stvarno, ko je na dostojanstveniji način uveo tu finu tužnjikavost u uslovni mejnstrim. Skoro niko, eto ko.

A sada je tu njen novi album koji bih, da format recenzije nije prevaziđen kolumnom, ipak malo opširnije predstavio. Ovako, I Never Learn (izuzetan keltski album i istoimena pesma koja ga izuzetno otvara) ostaje za zaključak teksta o Lykke Li. Ako ona nikad neće naučiti, relaksirano prestajem da od svog pisanja očekujem mnogo. Love Me Like I'm Not Made of Stone, komotno bih mogao i hteo da prepevam, ako ni zbog čega drugog -- a zbog mnogo toga drugog -- onda zato što Petar i jeste sazdan od starogrčke stene, i takvom mu se sve više čini da Never Gonna Love Again. Za ovakvu umetnicu svejedno ostaje bezrezervna ljubav.