Slobodan Vujanović - slobodan da…

S Vujanovićem o Moći veštica, Mišljenju njegovom glavom, jogi letačima i najboljim prijateljima. I više.

FOTO: Vlada Stajić

Slobodane, tj. Fridome, šalom (ako može taj tvoj pozdrav da se nađe na početku). Pitanja sastavljam u utorak kada bi, pre samo mesec dana, od 22 sata do ponoći, na radiju B 92 išao tvoj kulturno-politički magazin, a u stvari kultno-muzička emisija „Moć veštica“. Na svom referentnom blogu pokušao si da objasniš šta se zapravo desilo, pa otpočetka februara emisija više ne ide (na tom mestu), ali da li bi prepričao našim čitaocima, ili možda dao novo viđenje onoga što se dogodilo i toliko nas sve pogodilo?

I powerty me pitao nešto slično skoro. Ali nisam video poentu da opširnije odgovaram od već napisanog. Radio B92 mi je bio kao cura, s kojom sam bio skoro 20 godina. Posle toliko godina zajedno i ona i ja smo se promenili i postali drugi ljudi. Valjda na kraju više nismo imali šta da kažemo jedno drugom, i ja sam prvi popustio. A možda je ona umrla pre više od deset godina samo ja to sebi nisam želeo da priznam. Ljudi zarad ljubavi svašta čine.

Kažem na tom mestu, jer si nam već prvog februarskog utorka, u ustaljeno vreme, tvitovao link ka svojoj Miksklaud stranici na kojoj se, u trenutku ove objave, nalaze već četiri emisije kućne produkcije. Kako se snalaziš u ulogama snimatelja i montažera, koga ćerkica svako malo prekida (što je beskrajno simpatično ostavljeno na snimku), i jesi li zadovoljan slušanošću, koja je sada sasvim prebrojiva?

Ova poslednja emisija delom odgovara na postavljeno pitanje. Vrlo sam ponosan na sebe i sada nemam nikoga drugog da krivim za bilo šta. Gazda Mario mi je dosta pomogao (jer gazda je car!). Nisam zadovoljan slušanošću, naravno. S druge strane, činjenica da još uvek ima ljudi koji u mom amaterizmu pronalaze dovoljno šarma neće ništa promeniti još dugo vremena.  You know who you are.

FOTO: Vlada Stajić

Pored ove, nedeljne doze činjenja dobra Srbiji, svakog radnog dana na blogu „Mislite mojom glavom“ objaviš tekst (ili dva!) o filmu (u toku je tvoj ciklus predstavljanja aktuelnih oskarovskih/ festovskih ostvarenja), seriji, politici i redovnu rubriku petkom o muzici. S obzirom na to da si brižni otac stalnog zaposlenja, kada stigneš da sve to odgledaš, a onda još i lucidno, postojano kvalitetno opišeš?

Ja, majke mi, nemam nijedan minut u toku dana neiskorišten. Mrzim da spavam, da idem u vece i da kijam, sve te stvari koje se moraju i koje uzaludno troše vreme. Ta manijakalna disciplinovanost pomogla mi je da u životu uvek imam vremena za stvari koje volim. Ređe i za ljude.

Za tvoj blog povremeno pišu i neki istaknuti muzičko-filmski radnici (ne mislim na powerty-ja i sebe). Ko su oni?

Ne znam na koga misliš. Osim ako ne misliš na Olju. I/ ili na wickEd. Teško da su oni “radnici”. Oni su samo najbolji prijatelji na svetu. Da, sad shvatam da si ti zapravo najviše mislio na Dimitrija.  Njega uvek jurim da piše za MMG zato što volim da ga čitam, ali on je ozbiljan, dakle zauzet, scenarista. I nije amater kao mi.

Završio si FDU, da li deliš strepnju veću od nade profesora Pajkića, da je Čeda Jovanović napisao svoj diplomski rad?

Odbijam da prihvatim da je ovo najbolje pitanje koje si mogao da smisliš u vezi s mojim četvorogodišnjim školovanjem za dramaturga.

Na svom blogu, osim Elinim ocem, predstavljaš se kumom mnogih velikih izgubljenih ideja. Nedavno si, pak, pišući o jednom filmu, pomenuo neka dva svoja komada. Zašto smo u prilici da pogledamo samo drame tvoje koleginice Srbljanović kada je izvesno da tvoji komadi ne bi bili ništa manje zanimljivi?

Ja uvek rado šaljem ljudima (“iz branše”) svoje komade da ih pročitaju (pošto ih sasvim izvesno nigde neće gledati), ali vrlo retko dobijem neki fidbek. S prijateljima je lakše, jer njima mogu da pretim ili da se naljutim. Ali poslednjih godina sve očiglednije pišem da ne bih zaboravio kako se to radi, pa mi je i par komentara dovoljno da to (u)radim ponovo. Tešim se da će, barem, Eli da doživi da srpska kulturna elita prizna da joj je otac odličan (dramski) pisac. Dobro, genije.

Ovo strepnja veća od nade maznuo sam od svog imenjaka Lukovića, koga povremeno pominješ. Uz pokojnog Džona Pila kao nespornog radijskog uzora, na koga se još ne kopirajući ugledaš (i u pisanju)?

John Peel je bio vrlo pametan, vrlo lukav i vrlo naivan čovek. Fantastična kombinacija za jednog idola. Na pokojnom MMG sajtu jednom prilikom sam izlistao ljude koji su uticali na mene. Moja prijateljica Maja je svakako ključna. Za njom slede Tony Wilson, Everett True, Larry David, Ricky Gervais, George Carlin, Louis CK, Michael Jackson, Michel Houellebecq, Michael Haneke, mahom drkoši i pametnjakovići. Ali, duhoviti.

Znam da nam je zajednički i afinitet ka Mišelu Uelbeku (i Džonatanu Frenzenu). Booka je nedavno, konačno objavila njegovu „Platformu“ (a Goran Trajkoski preporučio mi je taj roman još avgusta 2010), a nedeljna Politika objavila je njegov esej „Normalan pisac“. Da li si čitao nešto od toga, i šta čitaš?

Pročitao sam sve od Houellebecqa, taj esej ne (ako je njegov), jer Politiku ne čitam (ako imaš link i za englesku verziju, pošalji). Inače, od septembra prošle godine čitam The Richard Burton Diaries koja ima oko 700 strana. To bi trebalo da ti kaže koliko brzo čitam. Istina, u međuvremenu jesam pročitao i Morrissey-evu Autobiografiju (eto nečega što nije trebalo ni njemu, ni nama, a toliko smo se nadali). Kad završim Burtona čitaću Stendhala. Jer realizam je u književnosti, baš kao i na televiziji, besmrtan. I najbolji.

Čitao sam tvoj intervju s Brajanom Molkoom, koji je nedeljnik „Vreme“ objavio pre deset i po godina, povodom prvog nastupa Plasiba kod nas. Sećam se da si 2007/8. pisao za „Huper“. Šta mi je promaklo?

Huh. Počeo sam u Borbi, onoj koja je kasnije postala Naša. I bio sam (skoro) svuda gde su me zvali. Volim da pišem, ne pada mi teško i super je kad te/ ako te plate za to. Ukopao sam se na blog jer me više nije zanimalo da napišem ni red teksta kako mi ne odgovara. To se nekako poklopilo sa smrću kritičarske reči u većini publikacija.

Danas se ispostavilo da mi je s gramofonom ipak sve u redu. Šta preporučuješ, kojim pločama da se nadovežem pošto izližem Vorpejnt i poslednji album Najfa (oko koga se slažemo da se ne slažemo)?

Meni je danas stigao novi Planningtorock. Pre toga mi je došao poslednji David Lynch, a pre toga novi Fauve. Sad čekam Neneh Cherry i Lindu Perhacs. Da, naravno da mrzim iz dna duše ljude koji rade u carinama i poštama Srbije. Želja da tu nešto promenim (otpustim!) verovatno je jedina koja bi mogla da me natera da se pozabavim politikom.

A šta da gledam, koje filmove, serije, video klipove, predizborne spotove? Iako od tebe dobijamo i previše preporuka nedeljno, možeš li da izdvojiš nekoliko video radova koji su ostavili izuzetan dojam?

Večeras sam gledao jedan odličan film, zapravo dva. Enough Said, što je pretposlednji film Jamesa Gandolfinija i ruski ratni teatar Stalingrad. Ovaj prvi je film kakve volim, koji zadire u dubinu svakodnevnih stvari, a ovaj drugi neočekivano malo “ruski” s obzirom na temu.

I jedno indiskretno pitanje za kraj -- da li je Vučić budućnost u koju veruješ, i ko jeste ako nije ni Đilas?

Da parafraziram Hanku Paldum iz jedne od omiljenih pesama Srđana Šapera- čekam nekog da ostvarim jedan davni san. Za sada su svi Jogi letači. Ili bivši zločinci.

Mesto za odgovor bez pitanja.

Ne pitaj šta tvoja zemlja može da učini za tebe. Budi budala i pusti neka te iznenadi.

H. V. A. L. A.

Hvala T.E.B.I.

 

*editovana verzija sinoć objavljena na http://www.iserbia.rs/novosti/slobodan-vujanovi-slobodan-da-1219/