петак, јун 22, 2012

Zola Jesus, 6. 4. 2012, TKZ (Mozaiq br. 106, VI 2012)



Zola Jesus je scensko ime rusko-američke pevačice i „pesmopisateljice” (i filozofkinje) Nike Roze Danilove, rođene 11. aprila 1989. u Arizoni, a odrasle u Viskonsinu. Njen muzički stil nastaje kombinovanjem elektronike, indastrijala, opere, klasike, gotike i eksperimentalnog roka, a inspirisan(a) je miljenicima kakvi su Jan Kertis, Lidija Linč, Dijamanda Galas, Throbbing Gristle i Swans. Ovi poslednji dolaze avgusta u Šibenik, na festival Terraneo, a ova prva, Zola Jesus, Hristova imenjakinja a Emilova prezimenjakinja, došla je pet dana pre svog 23. rođendana, na Veliki petak po gregorijanskom kalendaru, u zagrebačku Tvornicu kulture, gde sam se i ja našao.
Nije bilo lako. Virtuelni prijatelj kod kog je trebalo da odsednem (u stvarnom životu) nedelju dana pred koncert javlja mi da je tek tad skontao da je u pitanju „blagdan” i da je obećao svojima da će taj dan provesti s njima u vanzagrebačkoj kući. I tu nije kraj. Pošto se obratim svima koji su rekli da bi možda išli i za koje mislim da bi možda išli odavde, na red dolazi, ispostaviće se, najbolji izbor. Virtuelna prijateljica. Zagrepčanka. Ludo djevojče, kako joj se zove sjajan album, koji možete besplatno da skinete s ivanapicek.bandcamp.com. (Na nastup je povela svoju ksilofonistkinju i još jedno djevojče, koje mi je pozajmilo svoj beli remen da mi ne padnu preopterećene pantalone, a u nastavku ćete saznati zašto.) Ni tu nije kraj (Nikadjekraj, rekao bi Veliki prezir). Dan pre koncerta ludo djevojče bukvalno sat vremena kasni da mi kupi kartu. Ali, srećom, nije jedino. Međutim, na sreću je moralo da se čeka do jutra koje inklinira podnevu, kad je uveliko trebalo da budem na putu. Naime, zbog ogromnog interesovanja, kom sam i sam doprinosio na bar dve društvene mreže, „raspeće” (shvatate Jesus Good Friday, ali i Zolina predanost performansu!) biva prebačeno iz Malog u Veliki pogon i dodatnih 120 karata biva pušteno u prodaju. Jedna od njih mi biva kupljena i ja tek u 13 časova krećem na put, i to nešto skuplji jer je bilo kasno za jedinstvenu kartu iz Jagodine, ali ne žalim ama baš ništa dato za ovaj koncert. Dobio sam mnogo više.
Prepunih džepova, jer nemam vremena za svraćanje u hostel, gde bih ostavio stvari koje bi bile spakovane u odgovarajući „džep”, peške stižem u „fabriku kulture”, koja je, ispostaviće se, nedaleko od stanice. Naglašavam način kretanja zato što sam tek drugi put u Zagrebu, prvi put na Kolodvoru, a u Pogonu nikad nisam bio. Onda, kao na filmu, i to će se ispostaviti vrlo noar, maltene odmah srećem dve trećine društvanceta i posle popijenog piva, jer je jednoj od njih bio rođendan (pet dana starija od ove koju smo došli da slušamo, he-he), ulazimo na pravu malu (prekratku!) crnu proslavu. Ubrzo počinje. Sve je tu. Ježim se od nezaustavljivog izlaska na scenu plavušice u sivoj odori, dolazim na rub pameti i suza kad se ona nekoliko puta popne na zvučnik ili u tako malobrojnim trenucima između. Ili kad se na bis potpuno ogoli, oguli kožu i izvede sama na klaviru Skin, te kraj bude i vrhunac. A do kraja nas je dovela glasom zbog kojeg danima posle koncerta slušam Kejt Buš, glasom koji priziva pevačice bendova Cocteau Twins i Dead Can Dance, svojom bandom mračnjaka-minimalista koji inkarniraju The Jesus & Mary Chain, a asocijacija se ne nameće samo imenom, i Interpol, kao aktuelni hladni kopmle/iment. Kao što rekoh, hteo sam da traje duže, hteo bih da traje duže i da je izvela sva tri albuma, bar tri EP-a i bar tri kolaboracije sa sve kolaborantima, ali pitanje je da li bih to izdržao, i ovako je bilo intenzivno. Ipak, najveću, ako ne i jedinu zamerku imam na neizvođenje moje omiljene Manifest Destiny, pesme s prethodnog albuma (ali sam zato snimio obožavanu Sea Talk odatle), što ne treba da čudi jer je promovisala poslednji album, koji ju je definitivno probio, s iskoracima u Night, Poor Animal i dr. dragulje. Ako ti je u prirodi, nikad nećeš da pobediš (ali će zato da te remiksuje Dejvid Linč lično!). 

Нема коментара: