Placebo i ostali efekti izlaženja 2. dana Egzita 2010.

Tu, borg gde kroči, trava ne niče, a prašnjavi utisak se stiče da je za prethodnih 20 dana svugde kročio. 21. izlazak konačno je počeo (a, kad kažem konačno, prevashodno mislim na šetanje po nepotrebnu narukvicu; no, dobro, onoliko besplatnih zagrljaja): Repetitor je prvi repetirao, ovoga puta s Mejna, a ne iz publike ispred, kao onomad; veliki je to skok, visoka je bina, ali sasvim opravdano dosegnuta! Atari Teenage Riot mogao je samo da poželi takvog prednastupača, a mi njih; moja majka, da je samo znala kakvoj usplahirenosti ću prisustvovati devet godina kasnije, ne bi poželela da me pusti! Odlazimo odatle (šta posle toga!?) na pod: Svi! Trougao ženskog i muških temena hoda pored postrojenja koje emituje grozničavu svetlost koja se ne reflektuje o oštricu švedskog noža; ali, bar ju je bilo - kad smo stigli do odredišta, ubrzo je nestala. Inje je, zato, nastupalo dijagonalno, a ono se više ne propušta, makar i Na tavanu! (Frekvencije su povremeno bile teško slušljive kako bi se razlikovale od čutih, ali zar je to stvarno za zameranje posle ATaRa; a, i nas /mene bar/ nojz ne anojz!) Prugasto Obojeni Kebra transverzalno je vodio program u koji smo se uključili tek pošto smo kosim hicem dospeli u glavni tok da uzmemo lek koji bi delovao i da ne verujemo. A, verujemo, bar u njega, njih i nju, pod uslovom da je samo jedna ona; uostalom, uverite se i sami! Da prijavim još početni, post-plavi i onaj-na-tavanu najež, kao p(l)ikove!