[un]forgetful heart[s]: Bob Dylan @ Bgd arena, 6. 6.

Posle Legendi i neuspelih Stonsa [bar za nju, hehe], eto nas, moje majke i mene, na Legendi, Dilan Bobu, koji naša osećanja [o, sećanja!] stavlja na probu, a ne tretira ih kao robu, da se poslužim metaforama/ rimama svojstvenim maCan[et]u, kad već mislim da je viđen; viđena je BS, a taman smo usput slušali Peščanik, svako na po jednoj sluški, i istekla nam je baterija pre nego pesak, te gde stade, tu i produži - [para]simpatična regresija gotova. Kažem mislim, jer smo sedeli skoro na najudaljenijoj tački, takoreći kraju velike dijagonale Arene. A, došao sam da vidim čoveka! (Nije ono Koen pa da bude projektovan?) Ali sam ga, zato, Čuo; 'gospođa majka' bi rekla preglasno. I, srećom pa sam izbacio ježenje kao kriterijum sameravanja koncerata, jer sam počeo da se ježim na koješta, a ovoga puta je izostalo, kao i suze koje mi neko uze tik pre no što kanuše na Zaboravno Srce, koje je izašlo na teren pre no što nanovo obiđosmo AutoPut 61, suprotno onome što tvrdi popularna kutija. Prosto je neverovatno da je uspeo da ga učini onoliko nezaboravno osetljivijim nego što je pločino, iako smo imali devet šansi pre te da posumnjamo da će tako i da bude. Lep pogled odozgo na hiljade obasjanih glava i istu takvu scenu; sad slutim kako je njemu svaki dan. Beyond There Lies Something.. Greatest