четвртак, јул 23, 2009

2 nedelje od početka, 10ak dana od završetka: Egzit

U Novi Sad sam stigao stojećki. To je značilo da moram odmah biti uhorizontaljen i tako pripremljen za skakanje (po krevetu) koje će uslediti. Međutim, kako se propuštenih skoro mesec dana ne daju sažeti u sat vremena, ceh su, opet, platili Darkvudi, koji su nastupali na otvaranju, a koje nikako da odgledam; još im sad klavijature svira V. Hadžimanov. Ništa zato, propustili smo i Repetitor, ali ne i priliku da ga vidimo u publici Madness-a, a onda i Buzzcocks-a (kada kažem ga, mislim na Borisa mada, da nisam navalentno ponudio, jednoj od dve devojke s kojima je bio, da ih fotografišem a ona nas dvoje (na šta se film na kraju i sveo), mislio bih da vidim celi Repetitor i onda bi se ga odnosilo na bend). Propustili smo i (Tiger) Lily Allen, a imala je crni, najlon-providni gornji deo; ispostaviće se da ćemo je propustiti i na Sigetu, a mogla se je poklopiti i da smo tamo. Bolje ovako, zamislite da dođe slično odevena. Još jedan propust, a onda prelazim na pogotke, nije da ih nije bilo; propustili smo priliku da nas fotka crno-beli engleski par (zajedno držeći aparat), koji sam prethodno fotkao s još par drugara, zato što nisam znao da treba da se drži dugme ne bi li se uključio, a sve u cilju sprečavanja slučajnog okidanja, te sam ovaj eksces olako pripisao sumnjivim punjivim baterijama. To je za posledicu imalo nefotografisan prvi dan. Šta ću kad sam navikao na braćoruski зенит, ranije brži od soničnih pasaža i sola(n)ža V. Stefanovskog. A onda, levo Elektrana (igramo se kasnije), desno SUS(AM), koji je imao tu sreću da na Elektrani nema šanka, pa sam ga udostojio svog pojavljivanja; dalje je tu tunel (prvi i poslednji put bez cike), levo Eksploziv, desno novootkrivena, kasnije i omiljena, bina, zovimo je Imploziv da je ne bismo zvali bina-prekoputa-metalne, a teško je pogledati u program kako se zapravo zove (stvarno jeste, dobili smo samo jedan; štednja, kriza), no, ako vam geopoložaj nije bio odgonetajući, nastupajući izvođači svakako hoće. Prvi (među nejednakima – stvarno prvi): Autopark! Konačno! Ono što je najbolje je to da pojma nisam imao da uopšte nastupaju, još su izvodili neku novu (ili prastaru, s albuma pre prvog ili posle drugog) stvar, meni nepoznatu, kao i vizuelno ostatak benda; srećom, auditivno poznato, a tu je i Ognjenka da ih oda. O, da! Ne mogu da se setim da je neka stvar falila (osim moje omiljene; Ćutanje, naravno), ali, ok, kasnili smo, možda su je i izveli, a i ako nisu, dobro je da smo ih uopšte spazili, malo je nedostajalo da ne bude tako. Pošto nas potope talasima obrušavajućeg zvučnog zida, tako tipičnog za gejeve koji gledaju u cipele dok sviraju, završavaju nastup zagledani u ponoćni vatromet na Mejn stejdžu, svojstven za svaki prvi dan. Savršen početak! Šteta što nastavak neće biti takav. Za to su se pobrinuli Arctic Monkeys; they do look good on the dancefloor (pustili su kose, naime, mada stajling im je suviše retro na nekul način), ali samo to. Dobro, oni nisu razočarenje pošto od njih, takoreći, ništa i nisam očekivao. Očekivanja nisu bila prevelika ni od Colony 5 osim dobre zabave i igre (a propo onog, kasnije na Elektrani), što sam i dobio. Odigrao sam već uz Plastic World, kojom su i otpočeli, na koju smo dotrčali, a koja mi je jedna od omiljenih; druga je Hate (da, to su tako opšta mesta), koju do kraja nisu izveli. Zašto i bi kad imaju noviji album, koji mi se nije slušao pre Egzita, a uz koji je moguće igrati na prvo slušanje i izgledati naslušano; no, ipak nisam, osim uz singl (pošteno, jer sam samo njega čuo), ali sam posle potražio stvari kojih sam se sećao i pustio – samo njih i samo tad. Mada, sada kada sam skidao nekakav 12-nedeljni trening poznatog bodibildera, setio sam se pevača; svaka mu čast na energiji i predusretljivosti koju je ispoljio spram malobrojnih nas pozivajući, pritom, slučajne prolaznike i stajače namernike, koji su nas gledali s visine, da nam se pridruže – odoleli su. Odoleli smo i mi Gavri, koji je usledio, okrenuvši mu leđa zagrljeni i sklupčani na, sada pustom osim nekih poput nas, info pultu koji nam nije dao drugi program; i, kao da to nije bilo dovoljno, uz to što ga, ipak, slušamo, doduše ne i gledamo, nego sam morao da sednem u pivo i tako prevaziđem hladnu noć na tvrđavi. Gavra je bio drugačiji nego na Akademiji, ali ostadosmo tvrda srca, neumoljivi. Ispoštovasmo ga, ipak, do kraja i krenusmo stanu da sumiramo utiske i još štošta.
Drugi dan, suncem obasjan, svanuo je i onemogućio nam da zaspimo. Ali, da se ovo ne bi pretvorilo u klasičan dnevnik (ionako pišem 10ak dana kasnije), idemo pravo na đavu. Mi tamo, promocija Peščanika propuštena, što sam saznao mnogo kasnije mada posumnjah kad jednog jutra videh Teofila. Elem, užurbanim korakom približavamo se glavnoj bini; naravno, kasnimo na Manic Street Preachers i čujemo ih kako sviraju Autumn Song, jednu od retkih stvari koje znam, a kasnije čujem kako su počeli s Motorcycle Emptiness, jednom od retkih stvari koje volim (koliko kasnimo, ej!) i koju sam priželjkivao ceo ostatak koncerta. Preko akustične Raindrops keep falling on my head, kada su kišne kapi počele da padaju na naše glave, sa savršenog stila basistom i pevačem koji [me] je nervirao prečestim fuckin, stigosmo do kraja i If you tolerate this, then your children will be next, koju sam naučio ranije tog dana. Na Keltse stižemo kad su već počeli, ali taman na vreme za obilne padavine, tako da smo prinuđeni da pozitivnoj atmosferi doprinosimo mrdajući ispod kišobrana. Željeno utočište nalazimo na narečenoj, novoomiljenoj bini, pod drvetom, pod kišobranom, pred ŽenamaKesama, pred davno obznanjenom preporukom mog intervjuisanog gosta, Daniela Jarbola (i njih propustismo, jedna neznalica kaže – smarači). Ni traga od žena ni kesa, samo muški, prljavi bluz rok, koji topi plastiku kad dođu u dodir. Prže! Otud se selimo prekoputa i, neprilično odeveni, zauzimamo prve redove (drugi red) za uspešni foto sešn. Čekamo My Dying Bride, nekad jedan od omiljenih mi bendova, sada osvežen dve godine starijom basistkinjom i violinistom. Psovao sam ih u sebi što ostaše toliki metalci (mada čitam da su neke smorili), ali mora se priznati da su u tome vrhunski i postavljaju granice limitiranog pravca; šteta, zato što mogu i više i ne da nisu iskoračili, ali su se vratili u siguran, topli zagrljaj koji ih je čekao mada ne rovu više toliko. A i kad to čine, nekako je prirodno i deluje jedino logično da ’pevač ne bi izvršio samoubistvo’. Ne da nije čaše lomio, ruke mu krvave, valjao se po sceni i lizao, onako prokleto dobro odeven, a opet... Nisu nam izašli u susret i izveli A Kiss To Remember i For You, ali beše prvorazredno i pomalo kišno – savršeno za njih, a i za mene, mada sam tek u povratku postao toga svestan i nastavio da ih slušam po dolasku kući.
Treći dan, Mejn stejdž zvan, za veličine rezervisan: Patti Smith, KraftWerk & Moby have lifted us up.

Sajsi (bez Wu Tangi, to uvek kažem) se s omiljene preselio/la/li na fuzionišuću binu, u potrazi za wider audience, iako smo se uredno nacrtali ispred naše bine i propustili početak, kao i još neki; šta su tražili, to su i dobili – oni, koji su, poput nas, sedeli na brdu, nisu imali najviše razumevanja za naglašenu pretencioznost koju glavna, moje je mišljenje, namerno ispoljava karikirajući je. Smejali smo se i radovali, bar ja, što nismo morali na Palić da vidimo to čudo koje nam je reklo: Fajront, napustite Egzit (re)publiku zasad. Ovo beše, možda, najbolji dan, složismo se moja draga i ja, obrnuto proporcionalno posvećenim rečima. Četvrti dan divno počinje injem, na onoj bini, naravno, na koju kasnimo, naravno. Slatki, bebeći, cranes glasić, praćen prigodnom muzikom, peva gore, na tavanu, kada silazimo u udolinu; kako odgovarajuće. Jednog jutra, u prolazu, nisu ukrali moju devojčicu, što ih čini dodatno kjut.
Po skorom okončanju, ubrzanim koracima udaljavamo se odavde i idemo na nastup Ludila i izliv pozitivne energije, elana itd. Ipak, napuštamo koncertni prostor pre kraja ili se, bar, nadamo da to možemo lako da uradimo, jer izvesne potrebe (život?) ne mogu da čekaju, te tako odlazimo u neupotrebljene wc-e pored naše bine. Tamo gruva Groove Orchestra i izvodi i EKV, pa još na engleskom. Igrivo, ali ne damo se, dolazimo do daha i odlazimo na Fjužn, da zauzmemo mesta i budemo neraspoloženi. To čini da me željno očekivani Buzzcocks ugnjavi i imam dovoljno volje samo za What Do I Get, Ever Fallen In Love i Orgasm Addict. Onda na scenu s negodovanim zakašnjenjem stupa najprijatnije iznenađenje, Mando Diao. Čuo sam samo Dance With Somebody i, iako mi se svidela, nisam želeo (dotad!) da cujem ništa više, a izgustirao sam i nju. Amon Tobin je neizreciv, bez početka i kraja, večan, ili bar sledećevekovan. Iz Novog Sada sam otišao stojećki.

2 коментара:

ves је рекао...

ne bih okarakterisala taj slatki glasic iz inja kao cranesolik ipak :)
znas da sam ih snimala u Pancevu i nikako da to uploadujem na youtube..

mislim da nema osobe koja je bila na egzitu a da mi nije rekla kako je Tobin bio odlican :) (ja sam ove godine preskocila citavu pricu)

Petar Cvetković је рекао...

Mislim da je dovoljno godina prošlo da bi taj aploud mogao da padne ako već nije.. ,-)