Danas (utorak, 14. oktobar) u 21 sat na scenu
beogradskog REX-a stupa Ana Ćurčin a jedan školski čas kasnije i zvezdana
Marisa Nadler; u isto vreme, u zagrebačkoj dvorani Jedinstvo svoj nastup
počinje Margaret Čardajet (Pharmakon) a za njom i Majkl Gira s petočlanom
pratnjom (ne)poznatijom kao Swans
Petar
Cvetković, šugejz priređivač
Neodlučan i nesolventan propuštam i jednu i drugu i
treću i četvrte, a evo zašto vi ne bi trebalo da propustite makar neke od njih,
one kojima ste već geografski i (geo)poetski bliži; dodatno ću vas približiti.
Gde je Nika Roza Danilova stala, Margaret Čardajet
je produžila; Zola Jesus ustupila joj je čak i svoje mesto kod izdavača Sacred
Bones objavljujući aktuelni album za Mute. Mada, ako ćemo pravo, Zola nikad
nije bila baš power electronics, death industrial, harsh noise kao što je
Pharmakon. Važno je roditi se početkom devedesetih (a ne 1989) za tako nešto, a
već imati dva takva albuma iza sebe - prvi od prošle godine, a drugi od ovog
oktobra. Albumu je prethodila teška bolest autorke koja ga je i oblikovala,
čineći buku posve organskim i nažalost autentičnim krikom. Srećom, ova plavuša
u ranim dvadesetim uspešno se oporavlja, a mi smo dobili komunikativni
artefakt, artikulisano oboljenje koje bismo možda detektovali i da ne znamo da
stoji iza izdanja. Naslovi zvučnih zapisa svejedno su tu da otklone svaku sumnju.
Uzdravlje!
Majkl Gira počeo je da peva i gitaru svira, a albume
objavljuje, deceniju pre nego što se Margaret rodila. Kao Swans, dosad ih je
objavio dvanaest, uključujući i izuzetni ovogodišnji i ne manje izuzetni
pretprošlogodišnji album, izašao posle prekida u radu benda. Pauze je koristio
radno: The Angels of Light našli su se na kompilaciji koja me je pre desetak
godina dodatno smračila, s pesmom Praise
Your Name. Aaron, pevač meni nekad omiljenih My Dying Bride, inicirao je da
MDB obradi Failure, jer u pauzi
između valjanja isključivo festivalskim binama sluša Swans. Uvek me obraduje
kad se nešto tako preplete.
S naše strane granice, kulturni centar
trenutno/stalno turbulentnog B-92 pokušaće da primiri Ana Ćurčin. U poslednje
vreme, koliko mi je poznato, mahom je nastupala s Dukatom Strayom, pa i po
Evropi s Rusijom i Srbiji s Kosovom. Najbliži ijednom od tih nastupa bio sam za
doček 2014, kada sam smetao jednom dragom paru da bez mene gleda Bunt na RTS 2. I, kao da već samo moje
prisustvo nije bilo previše, pametovao sam da bih se uvek opredelio za
alternativnu muzičarku (nju), ne i za alt. medicinarku.
Za kraj prenosim isečak napisanog za MMG: MARISSA NADLER – July (Sacred
Bones/ Bella Union)
Opisujući
Drive Warpaint-a napisao sam da je to vožnja digitalne duše, 21 gram
digitalnog pepela u digitalnoj urni (21 gr... završio je i kao Last.fm tag);
jasno, bistrooki Konor Oberst jedan je od frikova u mojoj školi folka
(uostalom, čujte mi samo emisije iz 2007). Opisujući Drive
Marise Nadler napisaću da je to odjek duše u proces/pu digitalizacije, s urnom
kao rezonantnom kutijom akustične joj gitare. Istoimenost pesme, druge srcovane
(prva je Anyone Else), služi mi kao primer gitare koja nežno jeca, činilac
koji izvlačim ispred zagrade u kojoj je jedanaest sabiraka/ pesama, da ih sve
pomnoži. Istina je, nisu svi sabirci jednaki, neki čak nisu ni dvocifreni, ali
posle poduže pauze u slušanju albuma, mogu reći da niti jedan ne bih izbacio iz
zagrade.
Srcovane su i We
Are Coming Back i Desire, a to što nisu i ostale, stvar je kalkulacije
ili postojanja video-spota; ili propuštanja njenog novosadskog (sada i bgd) gostovanja,
te kaznenog odbijanja da joj se sasvim predam.
Нема коментара:
Постави коментар