... ja na Jana, na Kolarac, prihajao opet pošto je, šest godina ranije, Ламбцхоп po pozornici hodao; i, ako je tad moglo da se kaže da "nikad više muzičara nije izvodilo tišu muziku", sada stoji da nikad manje muzičara, pet, nije sviralo bučnije a finije. Broj instrumenata bio je unekoliko veći, kao i čuđenje da tako retro svirala (Moog, kao onda AIR, i ostala dečja) mogu da zvuče tako buduće, neodsvirano. Da, bez obzira na MONOhromatske refleksije, a s obzirom na klarinet i mel(t)odiku, s ili bez creva. No, otpočetka: Berlinera dva setiše nas na Calexico, liberalizovan od svih do osnovne dvojice i svega što ti, svi, unose, što i dalje nije malo, i pokazaše kako bubanj dobro udara u leđa; a i bez bubnja su u stanju da udare (naj[t]eže) i pripreme me na ono što DeYann naziva izrazom lica, a ja dobro znam da je to poznati osećaj poletanja za Moskvu, a vi ste u stomaku - ako se dobro sećam te vrste pripijenosti za sedište. Tu je i biciklista u beskrajnoj crvenoj zvezdi (referira na derbi kao bolji izbor), Dejvid Birn u Lenjingradu, ljubavna muzika u životinjskom kolektivu. Foto/videograf je rekao da polovina, inače baš lepe, publike više neće da sluša TearSend-a; ponosno objavljujem da spadam u ona 442 člana, koja čine drugu polovinu većom. Iz kog filma je ova muzika? <3 class="BLOGGER-object-element tr_noresize tr_placeholder" data-original-id="BLOGGER_object_0" id="BLOGGER_object_0" img="" src="https://img1.blogblog.com/img/video_object.png" style="background-color: #b2b2b2; height: 385px; width: 480px;">
Нема коментара:
Постави коментар