Then, he took Jagodina! I, još uvek je nije vratio; a, bio sam i u Grčkoj da je potražim, jer je jedna od sledećih kota na turneji bila upravo ona. No, vratimo se iz Grčke na koncert, iako je bio pre; pre je trebalo ući nego što sam ušao, jer sam stao u pogrešan red, te propustio da me (od)igra do kraja ljubavi, ako je to prvo radio, kao u Londonu. Mada, ne bi bila jedina razlika, jer je na kraju obukao čuveni plavi kišni mantil, jedan od onih u koje sam se zaljubio; još da nas je, u njemu, poveo u Čelsi hotel br. 2, interesantnosti (kišnoj) nigde kraja. A, nije da je manjkalo vlaženja (očiju), knedlosanja (grlenog) i ježenja (svih kosmatih delova tela). Da ne nabrajam sad šta je sve izveo pre nego što je pokušao da nas napusti (šta mu, naravno, nismo dali, a propo čega se uspelo našalio i izmamio osmehe, što je, inače, bila karakteristika celog nastupa), uglavnom, nisam primetio da je bilo šta falilo u odnosu na pomenuti London (štaviše, bilo je više), osim prostora na tribinama, koji je, objektivno, bio skučen kad je trebalo da se igra, a kad nije, što je češći slučaj, pokušao je, prostor, da (bezuspešno) utiče i udalji nas od simpatičnog čove koga, iskreno se nadam, ne vidim poslednji put, makar i otud...
Нема коментара:
Постави коментар