4. jula, prvog petka u ovom, ipak
podnošljivom mesecu, prijatelj i ja sedamo u popodnevni bus koji vozi Jagodince
u Bor, a nas, iako i sami iz Jagodine, u Boljevac, tačnije do motela
Rtanj, deset kilometara pre Boljevca. U
Paraćinu nam se u kombiju, u koji smo preseli, pridružuju upareni Smederevac i
Beograđanka. Upoznajemo se kod motela, gde kratko i krotko čekamo drugi kombi,
jedini koji tog dana saobraća od Boljevca do naselja Rtanj. Tempirao sam nam
presedanje (par je planirao da se penje 7 km!), tako što sam predložio da
napustimo prvi kombi kod motela, jer u Boljevac stiže u 15.27, a drugi kombi iz
Boljevca polazi sedam minuta ranije... a i uštedeli smo po 50 dinara jer se ne
vraćamo iz Boljevca u motel.
16 časova je bilo kada smo stigli
u naselje Rtanj. Odmah sam se naježio. Onda je trebalo i da se najedem. 142
dinara (!) koštalo me je omanje crevo salame, kečap i rezervisana vekna hleba
(samo takve stižu na planinu), koju sam, šarmirajući prodavačicu (recimo da je
tako bilo), preusmerio na naš konto (i to nam je napravila sendviče od po pola
vekne!). Prijatelj je uzvratio zaječarskim,
doličnim jelu pred prodavnicom.
20.30 je trebalo da bude vreme
kada svoj nastup na 12. festivalu Pank uživo
za Ljubu pankera počinju poznanici mog prijatelja, DOMUS OCCULTIS. Recimo
da su zasvirali pred kraj sledećeg sata; ako, samo polako, šta je sat i po
zakašnjenja prema četiri i po decenije kašnjenja za Black Sabbath, bendom koji
evociraju uz nešto grublje pevanje i basistkinju, od koje smo očekivali da bude
bubnjarka sakrivena iza nadimka drumwitch.
Samo žene treba da se bave muzikom. Nije neophodno da budu i dekoltirane, mada
ni to nije bilo loše videti. I Rumuni treba da se bave muzikom. AWWO je jedini
član svog benda, i nije mu prvi (mislim ni drugi) put na Rtnju, s tim što uvek
dođe u drugoj grupi, koja je ovoga puta bila jednočlana. Ritam mašina, koju nam
je imenovao, nije najmilozvučnije programirana (mada je meni skoro svaki njen
zvuk mio), niti je mio zvuk njegove dobroizgledajuće gitare, niti je milo
njegovo pevanje, ali mi se svidelo. Beogradski TIDAL YIELD nije mi se dopao.
Tool sam slušao na smeni vekova, švercujući u toaletu jednog voza (jer
saputnici nisu imali za kartu) kasetu kupljenu u Paraćinu. Lucidni pevač jedan
je od znakova raspoznavanja američkog benda, a srpski bend nema pevača, dok im
je muzika bajata, premda energična. TAUUSK je trio iz rumunskog mesta Oradea, i
kao najbolji, i jedini koje sada slušam, svirali su na kraju prve (od dve)
festivalske večeri. Osim ustaljenih instrumenata kakvi su bubnjevi i
ambijentalno-distorzirana gitara, oradejska trojka podrazumeva i pevača s
trubom i gitarom, koji niti peva, niti bi pobedio na saboru trubača/gitarijadi.
Ali, na nadmetanju koje organizujem ovim svojim tekstom, oni osvajaju solidno
prvo mesto. Tuxedomoon prizvan je među asocijacije s prvim zvucima trube, ali
se ne sećam da je (jer nije) njujorški bend procesuirao limenoduvački zvuk kroz
sve ove efekte na jednom od svojih beogradskih koncerata. Mislim da sam se tada
prvi put zanjihao, iako muzika ne bi mogla da se označi kao naročito ritmična,
a svakako ne kao igriva. Možda samo kao idealna za postponoćni monoples.
No, na zaista plesnu muziku nije
moralo dugo da se čeka. Afterparti bio je zakazan na istom mestu, na sportskom
terenu napuštenog rudarskog doma (u kom smo ilegalno prenoćili kao i pretprošle
godine). S uvodnim zvucima hita Blue
Monday Nju ordera, zaigrao sam kao da cele večeri nisam igrao, kao što i
nisam. Videvši to, ili interesantnu strankinju sa šeširom, didžej je nastavio s
Eighties sastava Killing Joke, najavivši
je kao Come As You Are, zbog čijeg
rifa su članovi KJ i tužili Nirvanu, iako su ga i sami maznuli od The Damned.
Ne stajem uz Temple of Love Sistersa
i Ever Fallen In Love Baskoksa,
nestajem uz Rain Kalta.
Umesto na podnevni uspon na vrh Rtnja, odlazim
ranom zorom u podnožje ove planine da sačekam bus.
 |
| FOTO Frau SLAu |
|
|
21. jula, pretposlednjeg
ponedeljka u ovom, ipak podnošljivom mesecu, drugi prijatelj i ja sedamo u
njegov auto da nas odveze u Kruševac, jer u tamošnji klub Zamajac pravo iz Skoplja* (*u koje nisu ni stigli zbog problema na
granici) stižu moskovski bend Reka i lionski Celeste. I jagodinski Flesh Cult,
te lokalni No Way Back. Sad nema nazad, a i zašto bi bilo! Oko 19 časova
uspešno sam nas isključio (mada je on vozio) iz kružnog toka uoči Kruševca.
Kiša nije kružila oko Kruševca, pa smo pljusak proveli približavajući mu se i
ispravnim i istrajnim glasom navigatorke vođeni do kluba. Skrenuvši u Z (kako
sam ja krstio skretanje nadomak kluba, mada je zapravo N), vrlo malo smo
sačekali da nam se kokakolinim kolima
pridruže nekadašnji saigrači mog prijatelja iz Sveta tenkova. Umesto u Zamajac,
odlazimo u Rodu, gde se uz Pink Music odgovarajuće pripremamo za
večernji, malo je reći, spektakl! A šta drugo za dvesta dinara.
50 din/bend! (Rtanjska četiri
koštala su po pedeset dinara manje...) Flesh Cult, koji iz Jagodine nije doveo
samo nas, počeo je s 40-ak minuta zakašnjenja, oko 21.40, a svirao najduže, i
to isključivo obrade; blekmetalne. Bi mi milo kad sam začuo Freezing Moon norveškog benda Mayhem,
kao u Budimpešti 2004. Jedine sam ih, zbog sugrađanstva, odslušao iz samog
podruma. Mada, da nisu svirali prvi, teško da bih, sugrađanstvu uprkos, opet
sišao iz suterena u podrum. Previše je pakleno bilo i pored jedinog prozora. Odatle
sam slušao kruševačke h-koraše No Way Back, dodatno utegnute od nastupa u
Jagodini.
Svaki sledeći bend svirao je sve
kraće, pa su tako Moskovljani furiozno protekli kao kakav uralski brzak, što im
imenu (Reka) i priliči! Sladž post-metal kakvom dolikuje da duks s nazivom
benda nosi slatka kratko podšišana Ruskinja (?), koja prodaje diskove, ploče,
majice i postere, i ima istetovirano Keep Going na butinama. A Celeste je
stvarno bio nebeski! (I Francuzi, bar ovi, i to s pravom, izgleda sebe smatraju
takvim narodom...) Nebeska su bila četiri crvena zraka (bubnjar nije nosio
laser na glavi?) koja su parala za njihov nastup puštenu paru, kao da dvosatni
dim cigarilosa nije dovoljno zamaglio podrumski prostor.
Blekmetalni (iako samo gitarista
ovlaš sluša blekmetal, i to tek otkad ih je kritika prozvala blekmetalcima)
sladž-kor skrimo, Celeste kao sublimat večeri (iako počeli desetak minuta pre,
a završili desetak minuta posle ponoći, jer nisu po ukusu gradskih vlasti, kao
što niko u to vreme i nije) i izostali sauntrek filmova Deep Red Darija Arđenta i The
Fog Džona Karpentera, ako je on režirao. I mogući zvuk pesme Her Ghost In the Fog grupe Cradle of
Filth, kojoj bi Lionci skinuli britansku šminku i sveli je na zatamnjenu
suštinu.
Odlazimo kako smo i došli,
slušajući i Beautiful Burnout
brit-elektro dua Underworld, kao odgovarajući opis.
(Celeste i Reku moći ćete da čujete i u nekom
narednom izdanju e-misije 100 % Pamučna
sintetika, sredom od 22 h do ponoći na www.underbottom.org)
